Магија, сан и еротско теревенчење

Шта је Латинска Америка, та муљача љубави попут Александрије, са смрсканим митологијама попут Грчке, са житким водама и небом које се, поцинковано сунцем и бескрајним кишама Маконда и дивљим, опојним, рајским растињем Аракатаке понавља у сновима свих оних који су је макар једном походили?

Марио Варгас Љоса, један од гласовитих писаца из тог дела света, у уводу „Речника заљубљеника у Латинску Америку“ (Службени гласник, 2010), каже:„Латинску Америку сам открио шездесетих година у Паризу. До тада сам био млади Перуанац, који је, осим писаца своје земље, читао искључиво северноамеричке и латинске писце, а међу њима, у првом реду, француске.“ Но, остатак планете овај део света открио је преко једног романа. Није тешко погодити о ком је роману реч.

Сто година љубави

Ко је написао ово дело? „Ко је извео овај подвиг? Извео га је тридесетдеветогодишњи Колумбијац, рођен у Аракатаки, приморском сеоцету... Као дете, Маркес је од бабе слушао легенде, бајке, измишљотине којима се народ маштајући сећао некадашњег сјаја тих крајева... Растао је поред деде, ветерана из грађанских ратова, тих најкрвавијих епизода колумбијског насиља. Деда му је умро када му је било осам година“, пише Љоса. „Од тада ми се ништа у животу није занимљиво догодило“, каже Маркес.

Самог Маркеса је у двадесетој години пронашла у једној подстанарској соби мајка. Био је хипик и студент права без много положених испита. „Пропашћеш, јадно моје дете“, рекла је, кршећи прсте. Но, Маркес је отпутовао у Париз, где је у Латинском кварту живео на вересију и тамо једанаест пута преписао књигу „Пуковнику нема ко да пише“. Пре тога је већ завршио један роман, али га је заборавио у путној торби; тамо је лежао увезан краватом и гризли су га мољци, све док га једног дана нису нашли пријатељи и послали у штампарију.

А онда, освануло је сасвим обично јутро, године 1965, и на путу из Мексика у Акапулко, Маркес схвата да је у њему већ написан роман. Чује га, може да га окуси и види, као Моцарт своје симфоније, унапред и већ написане у глави од почетка до краја. (Потписница ових редова видела је оригиналне Моцартове записе: заиста нема нити једне преправљене ноте нити додате паузе. Стиче се утисак да су композиције – диктиране.)

Но, вратимо се настанку велике књиге. Маркес улази у собу са огромним резервама хартије и дувана (тих година он је још увек био пушач). Из собе ће изаћи осамнаест месеци касније, исцрпљен и отрован никотином. Имао је у руци рукопис дужине преко хиљаду страница, у корпи за отпатке лежало је око пет хиљада згужваних, прецртаних страна. Маркес у том тренутку има и дуг од десет хиљада долара. Тако је написана књига „Сто година самоће“. Ево романа где се деца возикају на летећим ћилимима изнад градских кровова, а Цигани се после смрти враћају у живот „јер не могу да поднесу самоћу“. Тај роман родоначелник је нове књижевности што ће продрмати планету, а која као да је сачињена од магије, сна, фантазије и еротских теревенчења.

Крадљивица ватре

Но, овај део света обележила је и сила женске уметности. До 1983. њу су су знали као жену Дијега Ривере. Од 1983. Дијега Риверу знали су као мужа те сликарке, Фриде Кало. У том тренутку, обоје су неколико деценија мртви, онолико колико се може бити мртав у овом делу света. Фрида Кало, та особа надљудске енергије, која је после саобраћајне несреће што ће је заувек оставити болесном, узела кичицу и тако издржала тридесет две операције, сликајући да би живела. Љоса је пореди са Мунком, или Гојом или касном Бетовеновом музиком: „Све њене слике на платну или папиру су својеврсно преклињање, оптужба, увреда или потресна молитва упућена посматрачу... Због тога се њени дамари, лучевине, урлици и помамно лупање њеног срца осећају на свакој њеној слици.“ Ко је била та генијална, провокативна, невероватна Кало? Крадљивица Божје ватре. Тако кажу њени сународници.

(/slika2)Али није само плес крви ова скрајнута Америка, она је и мелодија лажљиве, сентименталне, бајковите приче једне Име Сумак, која је стекла светску славу чистом чаролијом гласа. Сам Бог зна зашто јој је било потребно да се Европи представља „као последњи потомак Инка, када је, заправо, љупка мелескиња из лучког града Каљаоа“.

Због чега је Има Сумак лагала Европу да би добила светску славу? Због тога што Европа као зао, богати старији брат, немо и упорно тражи од уметника из сиромашних делова света детиње чист дар заједно са митом, који такозвани цивилизовани свет из дана у дан губи. Док се у САД и у Европи милиони гурају на психоаналитичким каучима лечећи се од страха од смрти, у Мексику постоји посебан дан када се празнује смрт и од шећера праве лобање најразличитијих величина, пале свеће и пева на гробљима и трговима по читаву ноћ. Никада нисам чула за лепше и опојније молитве.

Фестивал рђавих Буњуелових филмова

У Паризу је један биоскоп у јануару 1966. направио фестивал лоших филмова Луиса Буњуела, оних које његови биографи избегавају да спомену. Самог Буњуела то се није много тицало. Живео је у том истом Паризу, на булевару Распај. (У истом хотелу живела је и Сартрова мајка, а сам Сартр је у непосредној је близини имао стан у који је бежао да ради). Буњуел је већ избегавао гужву и фестивале. Губио је слух и какофонија гласова стотине људи који говоре истовремено изазивала је код њега главобољу. У моменту када га је Љоса упознао, читао је „Свеопшту историју људске глупости“ (код нас, на српском, објавио „Градац“) и нудио је посетиоце коктелом који је сам измислио, а који се звао – „буњуел”.

Нико никада није направио сајам лоших књига одличних писаца, али ако се то икада догоди, биће, вероватно у Паризу. Једино овај град још увек негује ту врсту племенитог лудила. О процесу писања, сам Љоса каже да је далеко лакши од прављења филмова, јер писац зависи само од себе. Па ипак, „после свих тих година које сам провео у писању романа, када изјутра седнем за сто, често хватам себе како тражим изговор и повод да одустанем и избегнем тај страшни тренутак када треба да измишљам нејасан, непознат свет...“, признаје Љоса.

(/slika3)Чеов дневник

Сам Љоса сматра дневнике Че Геваре једном од најфасцинантнијих књига икад написаних. „Ако се револуција не остварује, ако се изводи другачије него што је Че измислио, Дневник ће остати као сведочанство о најплеменитијој и најсмелијој личној авантури која је покушана на тлу Латинске Америке.“ Љоса није никада упознао Чеа, али је 1964, у Паризу, примио поруку од Геварине прве жене, у којој га моли да код себе смести једну њену пријатељицу која са Кубе стиже на путу за Аргентину. Љоса прихвата, иако живи у стану више него скромном (његови пријатељи су станчић звали „ јавним писоаром“). Жена која стиже код Љосе, да у том стану проведе неколико недеља, јер није имала пара за хотел нико је други до Селија де ла Серна, Че Геварина мајка. Очито је да је Че живео своју филозофију скромности и револуције и приватно и јавно. Нема баш много светских политичара који би се овим могли похвалити. Али, Че и није био политичар. Он је био лекар који је покушао да спасе свет.

Кабинет чудеса Латинске Америке

Овај део света као да јесте истински кабинет чудеса у коме Фуентес све своје књиге куца једним прстом на писаћој машини, а Пабло Неруда сакупља све што му је долазило под руку: „Бродове у боци, лептирове, морске пужеве, занатске рукотворине, старинске књиге, па се у његовој кући осећате како тонете у маштовитост, чаролију и бескрајну чулност.“

Један други великан, Хулио Кортасар, аутор чувених „Школица“, који је најрадије читао Китса, Борхеса и Дикенса, а живео у Паризу, у 16. кварту, сматрајући да је Париз диван град за писање ако сте у њему анонимни, на Љосино питање шта би саветовао младом, јужноамеричком човеку који би дошао код њега да му каже да ће бити писац, мирно је одговорио: „Покушао бих да му разбијем столицу о главу. Могућно је да би тај јужноамерички момак разумео мој поступак...“