Најтраженији занати без подмлатка

Да бу­дем те­сар или зи­дар, ко­га то још за­ни­ма? Пре ћу упи­са­ти еко­ном­ску или ту­ри­стич­ку шко­лу, не­го елек­тро­тех­нич­ку, ма­шин­ску... Не­ћу да бу­дем „стру­јаш”, a тек бра­вар – ни­ка­ко. Ако слу­чај­но упад­нем на не­ки за­нат, па ко­ја ће ме хте­ти? У дру­штву ће ми се под­сме­ва­ти, од­го­ва­ра бу­ду­ћи сред­њо­шко­лац З. Ј. упи­тан за­што је из­ри­чи­то про­тив упи­са у тро­го­ди­шњу шко­лу.

Оне да­нас сло­ве за уста­но­ве у ко­ји­ма се ђа­ци так­ми­че ко ће има­ти ви­ше ке­че­ва и из­о­ста­на­ка јер, ка­ко твр­де ди­рек­то­ри, у клу­пу углав­ном не сед­ну за­то што же­ле, не­го за­то што ни­су има­ли до­вољ­но бо­до­ва за не­ки дру­ги смер. У то­ку шко­ло­ва­ња не тру­де се да до­би­ју до­бре оце­не, већ да оста­ну упам­ће­ни као ман­гу­пи ко­ји не пре­за­ју од про­фе­со­ра. Они ко­ји ус­пе­ју да се до­мог­ну ди­пло­ме бе­же од стру­ке као ђа­во од кр­ста, прем­да их тр­жи­ште ра­да је­два че­ка. Јер, пре­ма по­да­ци­ма На­ци­о­нал­не слу­жбе за за­по­шља­ва­ње (НСЗ), са­мо у пр­ва че­ти­ри ме­се­ца ове го­ди­не тра­же­но је 29.500 за­на­тли­ја. „Ду­кат ро­ба” за по­сло­дав­це да­нас су кро­во­по­кри­ва­чи, елек­тро­ин­ста­ла­те­ри, хи­дро­гра­ђе­ви­на­ри, ста­кло­ре­сци, ка­ме­но­ре­сци, мо­ле­ри, ке­ра­ми­ча­ри, ар­ми­ра­чи, зи­да­ри – фа­са­де­ри, ма­шин­бра­ва­ри, ауто­ме­ха­ни­ча­ри, ла­ки­ре­ри, ауто­ли­ма­ри... Њих, ме­ђу­тим, не­ма до­вољ­но ни за по­тре­бе ко­му­нал­них фир­ми у јед­ној оп­шти­ни, ка­же Мо­мир Ан­де­си­лић, ди­рек­тор Гра­ђе­вин­ске шко­ле у Бе­о­гра­ду, је­ди­не ко­ја у Ср­би­ји обра­зу­је зи­да­ре, те­са­ре, ар­ми­ра­че – бе­то­нир­це, ста­кло­ре­сце.

– Не­ка­да смо упи­си­ва­ли по че­ти­ри-пет оде­ље­ња зи­да­ра. Да­нас у сва три раз­ре­да има­мо све­га 48 уче­ни­ка. Слич­но је и са те­са­ри­ма и ар­ми­ра­чи­ма, где се у прет­ход­не три го­ди­не упи­са­ло укуп­но 40, од­но­сно 24 уче­ни­ка.
Оглед­ни обра­зов­ни про­фил кро­во­по­кри­вач ни­је до­био под­мла­дак у Бе­о­гра­ду, а на ни­воу Ср­би­је не­ма ви­ше од 30 уче­ни­ка овог сме­ра – об­ја­шња­ва Ан­де­си­лић.

Бе­о­град је цен­тар гра­ђе­ви­нар­ства, а 40 од­сто ка­па­ци­те­та Гра­ђе­вин­ске шко­ле ко­ји већ го­ди­на­ма оста­је не­по­пу­њен чи­не де­ца ко­ја су до­шла из свих кра­је­ва зе­мље.

– Ка­да за­вр­ше, ђа­ци мал­те­не има­ју сер­ти­фи­кат за отва­ра­ње гра­ђе­вин­ске фир­ме, а да се за­по­сле мо­гу чим ма­ту­ри­ра­ју – по­ру­чу­је ди­рек­тор.

У НСЗ-у ка­жу да по­тен­ци­јал­на рад­на сна­га у овом сек­то­ру од­би­ја по­сао због ло­ших усло­ва ра­да, пла­та ис­под про­се­ка и не­пла­ће­ног пре­ко­вре­ме­ног ра­да. 

Раз­лог не­скла­да из­ме­ђу по­тра­жње и бро­ја ђа­ка је тај што де­ца не же­ле да ра­де, а про­се­чан срп­ски гра­ђе­ви­нац ста­ри­ји је од 50 го­ди­на. И то ни­је је­ди­на бољ­ка. На гра­ди­ли­шти­ма је све ма­ње шко­ло­ва­них за­на­тли­ја. Обич­но су то при­у­че­ни мај­сто­ри ко­ји су оста­ли без по­сла за ко­ји су се шко­ло­ва­ли или пен­зи­о­не­ри чи­ја при­ма­ња ни­су до­вољ­на да им обез­бе­де го­лу ег­зи­стен­ци­ју. Они нај­че­шће ра­де на цр­но за днев­ни­цу од 20 евра и ни­су об­у­че­ни да од­го­во­ре зах­те­ви­ма са­вре­ме­ног гра­ђе­ви­нар­ства. А не та­ко дав­но за на­ше гра­ђе­ви­на­ре оти­ма­ли су се у Ли­би­ји, Ира­ку, Ру­си­ји, Не­мач­кој... Ср­би­ја са­да има спо­ра­зум о де­та­шма­ну (по­се­бан вид по­слов­не са­рад­ње из­ме­ђу пред­у­зе­ћа са те­ри­то­ри­је јед­не др­жа­ве ко­је, на осно­ву за­кљу­че­ног уго­во­ра, са пред­у­зе­ћем из дру­ге др­жа­ве из­во­ди ра­до­ве у тој др­жа­ви)са­мо са Не­мач­ком, под­се­ћа Го­ран Ро­дић, се­кре­тар Од­бо­ра за гра­ђе­ви­нар­ство При­вред­не ко­мо­ре Ср­би­је.  

– На осно­ву тог де­та­шма­на го­ди­шње мо­же­мо да по­ша­ље­мо 2.800 рад­ни­ка. Сат ра­да у Не­мач­кој дво­стру­ко је пла­ће­ни­ји од на­ше днев­ни­це, али ми смо спо­соб­ни да упу­ти­мо ма­ло струч­них љу­ди јер не­ма­мо до­вољ­но ни за соп­стве­не по­тре­бе – ис­ти­че Ро­дић.

Оси­па­њу ка­дра ку­мо­ва­ли су рас­пад др­жа­ве, при­ва­ти­за­ци­је у ко­ји­ма су куп­ци узи­ма­ли фа­бри­ке не да би на­ста­ви­ли са про­из­вод­њом, не­го да би се до­че­па­ли атрак­тив­ног зе­мљи­шта, за­по­сле­ни су от­пу­шта­ни, а у до­дат­но струч­но обра­зо­ва­ње оних ко­ји су оста­ли ни­је се ула­га­ло. Гра­ђе­вин­ски ги­ган­ти су про­па­ли или су не­ли­квид­ни, не пла­ћа­ју за­по­сле­не до­вољ­но и на вре­ме, та­ко да су рад­ни­ци на­пу­сти­ли не­ка­да­шње ве­ли­ке не­и­ма­ре и ухле­бље­ње про­на­шли у дру­гим де­лат­но­сти­ма. За­то не чу­ди што се све ви­ше гра­ђа­на жа­ли на ква­ли­тет град­ње, а ни по­сло­дав­ци се не мо­гу по­хва­ли­ти за­вид­ном ди­сци­пли­ном на гра­ди­ли­шти­ма.

– Ма­ши­не мо­же­мо ку­пи­ти, фа­бри­ке са­гра­ди­ти, али ако не­ма­мо нај­ве­ће бо­гат­ство – струч­ња­ке, не­ће­мо да­ле­ко до­гу­ра­ти– из­ри­чит је Ро­дић.

Да је до до­брог рад­ни­ка те­шко до­ћи ми­слеи пред­став­ни­ци ве­ли­ких гра­ђе­вин­ских пред­у­зе­ћа.

– Ма­ло је шко­ло­ва­них за­на­тли­ја. Уме­ће ра­дом на­до­гра­ђу­ју и тек по­сле не­ко­ли­ко го­ди­на из­ра­ста­ју у вр­сне мај­сто­ре. За та­кве увек има по­сла и нов­ца ка­ко код нас, та­ко и у ино­стран­ству. Али њих не­ма до­вољ­но и на гра­ди­ли­шти­ма пре­о­вла­ђу­ју при­у­че­ни љу­ди – об­ја­шња­ва Дра­ган Коп­ча­лић, ди­рек­тор „Мон­те­ре”.

Да би се по­ја­ча­ло ин­те­ре­со­ва­ње пет­на­е­сто­го­ди­шња­ка и да би се под­мла­дио ка­дар ка­ко би срп­ске за­на­тли­је по­но­во би­ле на гла­су у ино­стран­ству, гра­ђе­вин­ске, тех­нич­ке и ма­шин­ске шко­ле тре­ба­ло би да по­бољ­ша­ју усло­ве бо­рав­ка и ра­да. Ђа­ци­ма из уну­тра­шњо­сти мо­ра­ју да обез­бе­де сме­штај и хра­ну, а свим уче­ни­ци­ма по­ну­де мо­дер­на учи­ла и сти­пен­ди­је, да у на­ста­ви бу­де 50 од­сто прак­се јер ће та­ко по­ве­ћа­ти шан­су за бр­же за­по­сле­ње.

Ми­ле­ни­ја Си­мић-Ми­ла­ди­но­вић – Да­ли­бор­ка Му­чи­ба­бић

----------------------------------------------

По­сла има, а рад­ни­ка не?

Шко­ло­ва­ним за­на­тли­ја­ма из­гле­да да је ис­под ча­сти да се ба­ве по­слом у стру­ци. По­сло­дав­ци за­по­сле­ње тре­нут­но ну­де за 207 ауто­ме­ха­ни­ча­ра, 158 бра­ва­ра, 56 зи­да­ра – фа­са­де­ра, 41ауто­е­лек­три­ча­ра, 37 елек­тро­ин­ста­ла­те­ра, 26 ауто­ли­ма­ра, 15 ар­ми­ра­ча, 13ла­ки­ре­ра, де­сет мо­ле­ра – фар­ба­ра, шест ке­ра­ми­ча­ра, по два ка­ме­но­ре­сца и бе­то­нир­ца, јед­ног ста­кло­ре­сца – пре­ма по­да­ци­ма НСЗ-а. А исто­вре­ме­но на еви­ден­ци­ји ове слу­жбе нај­ви­ше је не­за­по­сле­них ауто­ме­ха­ни­ча­ра–14.634, за­тим 5.099 ме­ха­ни­ча­ра и ма­шин­бра­ва­ра, 2.852 ауто­ли­ма­ра, 1.085 мо­ле­ра и фар­ба­ра, 976 зи­да­ра – фа­са­де­ра, 651 ла­ки­рер, 63 по­до­по­ла­га­ча и 27 ка­ме­но­ре­за­ца.

------------------------------------------------

Ге­не­ра­ци­ја од 15 зи­да­ра

Гра­ђе­вин­ска шко­ла ну­ди 15 тро­го­ди­шњих обра­зов­них про­фи­ла и мо­же да при­ми 900 ре­дов­них и 250 ван­ред­них уче­ни­ка, а ка­па­ци­тет се по­пу­ни нај­ви­ше 80 од­сто. Ове го­ди­не из­не­дри­ла је 680 за­на­тли­ја. Од то­га са­мо 15 зи­да­ра – фа­са­де­ра и исто то­ли­ко те­са­ра, 11 ста­кло­ре­за­ца и де­вет ар­ми­ра­ча – бе­то­ни­ра­ца. Не­знат­но ви­ше ди­пло­ма у ге­не­ра­ци­ји до­би­ће 16 гра­ђе­вин­ских ла­бо­ра­на­та, 25 елек­тро­ин­ста­ла­те­ра и 30 хи­дро­гра­ђе­ви­на­ра. Зла­та вред­ним за­ни­ма­њи­ма под­у­чи­ла је 150 ке­ра­ми­ча­ра – те­ра­це­ра – пе­ћа­ра, 173 де­ко­ра­те­ра зид­них по­вр­ши­на – мо­ле­ра, 125 ру­ко­ва­ла­ца гра­ђе­вин­ском ме­ха­ни­за­ци­јом и 112 мон­те­ра су­ве град­ње. Не­ма под­млат­ка у сме­ро­ви­ма кро­во­по­кри­вач, по­до­по­ла­гач и ка­ме­но­ре­зац – кле­сар.