Београдски бисери

За уче­ни­ке проф. др Ми­ла­на Рас­по­по­ви­ћа мо­же­мо ре­ћи да су „би­се­ри ра­су­ти по це­лом све­ту”. У вру­ћој сто­ли­ци ди­рек­то­ра он је про­вео нај­ду­же од свих – 31 го­ди­ну и за то вре­ме су га прет­по­ста­вље­ни 12 пу­та по­зи­ва­ли да, уме­сто та­бле с нат­пи­сом Ма­те­ма­тич­ка гим­на­зи­ја у Бе­о­гра­ду, ста­ви но­ву с дру­га­чи­јим на­зи­вом. Исто то­ли­ко пу­та их је од­био са­чу­вав­ши име шко­ле ко­ја је ви­ше од ма ко­је про­сла­ви­ла ову зе­мљу.

Ни­је бро­јао ко­ли­ко је сво­јих бли­ста­вих ђа­ка ис­пра­тио у бе­ли свет, са­мо их на це­ње­ном Бер­кли­ју у зва­њу ре­дов­ног про­фе­со­ра пре­да­је осам!

Шта се, нај­пре, по­ми­сли­ли са­знав­ши да је сед­мо­ро уче­ни­ка Ма­те­ма­тич­ке гим­на­зи­је при­мље­но на сту­ди­је у Кем­бри­џу?

Вест мени­је из­не­на­ди­ла, то се мо­гло оче­ки­ва­ти с об­зи­ром на зна­ње на­ших уче­ни­ка. Да је ве­ћи број уче­ни­ка по­ла­гао при­јем­ни ис­пит, има­ли би­смо и ве­ћи број по­ла­зни­ка на том пре­сти­жном уни­вер­зи­те­ту. Пре де­се­так го­ди­на по­сто­јао пред­лог по­зна­тих про­фе­со­ра с Кем­бри­џа да уче­ни­ци Ма­те­ма­тич­ке гим­на­зи­је не по­ла­жу при­јем­ни ис­пит, не­го да се ди­рект­но упи­су­ју (што би био је­ди­ни из­у­зе­так). Ни­су рет­ка ни пи­сма у ко­ји­ма пред­сед­ни­ци ис­пит­них ко­ми­си­ја с по­зна­тих уни­вер­зи­те­та за­хва­љу­ју и че­сти­та­ју шко­ли.

Ка­ко сте се осе­ћа­ли ка­да сте као ди­рек­тор нај­бо­ље ђа­ке ис­пра­ћа­ли у бе­ли свет?

Ис­пу­ња­ва­ла су ме осе­ћа­ња и жа­ло­сти и ра­до­сти, про­же­та на­дом. Жа­лост, обич­но, пра­ти сва­ки ра­ста­нак. Зна­ју­ћи да ће обо­га­ти­ти сво­је зна­ње и оства­ри­ти сно­ве у по­вољ­ни­јим усло­ви­ма, би­ла је осно­ва мо­је ра­до­сти. У ве­ро­ва­њу да ће се јед­ног да­на вра­ти­ти и сво­јим зна­њем и ис­ку­ством уна­пре­ди­ти на­ше дру­штво, гра­ди­ла се мо­ја на­да. На­ше ра­стан­ке су пра­ти­ле ре­чи: од­ла­зи­мо да на­ста­ви­мо успе­шно то што смо за­по­че­ли у Ма­те­ма­тич­кој гим­на­зи­ји, она ће нам би­ти основ­на ре­фе­рен­ца у на­уч­ној би­о­гра­фи­ји и оче­куј­те наш по­вра­так.

Ко­ли­ко их је до са­да оти­шло? У ко­је зе­мље нај­ви­ше?

На школ­ском сај­ту на­ла­зе се основ­ни по­да­ци за око 200 бив­ших уче­ни­ка (број се стал­но уве­ћа­ва). Ра­су­ти су по це­лој пла­не­ти: нај­ви­ше их има у САД, Ка­на­ди, Аустра­ли­ји, Ен­гле­ској, Не­мач­кој, а у по­след­ње вре­ме и у Швај­цар­ској. Про­це­њу­је се да је за 44 го­ди­не по­сто­ја­ња Ма­те­ма­тич­ке гим­на­зи­је у свет оти­шло из­ме­ђу 350-400 уче­ни­ка. Око 100 су док­то­ри на­у­ка, не­ко­ли­ко де­се­ти­на има зва­ње про­фе­со­ра уни­вер­зи­те­та. Има­мо бив­шег уче­ни­ка (Зо­ран Ха­џи­ба­бић) ко­ји је уче­ство­вао у на­уч­ном про­јек­ту чи­ји је глав­ни но­си­лац до­бит­ник Но­бе­ло­ве на­гра­де (Вол­фганг Ке­тер­ле). За­ни­мљив је по­да­так да је на­ша уче­ни­ца Ве­сна Ка­дел­бург (са­да про­фе­сор у Кем­бри­џу) во­ђа ен­гле­ске еки­пе мла­дих ма­те­ма­ти­ча­ра на ме­ђу­на­род­ним олим­пи­ја­да­ма.

Да ли сте им по­вре­ме­но пи­са­ли или их те­ле­фо­ном по­зи­ва­ли?

Мо­ји кон­так­ти с бив­шим уче­ни­ци­ма има­ју по­ро­дич­ни ка­рак­тер, у ту ве­зу су укљу­че­ни кћер­ка Ја­дран­ка и син Зо­ран, чак и уну­ка Ива, сту­дент Елек­тро­тех­нич­ког фа­кул­те­та. Сви су би­ли уче­ни­ци Ма­те­ма­тич­ке гим­на­зи­је.

Ко­је су, нај­че­шће, раз­ло­ге за од­ла­зак на­во­ди­ли? С ка­квим су се обе­ћа­њем ра­ста­ја­ли?

Раз­ло­зи од­ла­ска ни­су са­мо ма­те­ри­јал­не при­ро­де. Та­лен­ти су, по пра­ви­лу, по­себ­не лич­но­сти, ви­ше ми­сле не­го што го­во­ре, од­ли­ку­је их скром­ност и за­не­се­ност у оства­ри­ва­њу вла­сти­тих сно­ва, иде­ја и ци­ље­ва. Ма­те­ри­јал­но бо­гат­ство за њих је спо­ред­но. Оштро за­па­жа­ју прав­не, со­ци­јал­не, еко­ном­ске и дру­ге не­прав­де, али то јав­но не ис­по­ља­ва­ју. Сто­га у њи­хо­вом од­ла­ску има и еле­ме­на­та про­те­ста.

Ви­ше од 30 го­ди­на (не)све­сно се пра­ви ге­не­ра­циј­ска дис­кри­ми­на­ци­ја: та­лен­то­ва­ни фуд­ба­ле­ри или ко­шар­ка­ши има­ју мо­гућ­но­сти да се пре 25. го­ди­не усе­ле у дво или тро со­бан стан (ку­пље­ним па­ра­ма клу­ба). Ко­ли­ки је број та­лен­то­ва­них ма­те­ма­ти­ча­ра, фи­зи­ча­ра, хе­ми­ча­ра, би­о­ло­га, му­зи­ча­ра, умет­ни­ка, прав­ни­ка, еко­но­ми­ста, ко­ји­ма је то омо­гу­ће­но? Ме­ни ни­је по­знат ни­је­дан слу­чај, не узи­ма­ју­ћи у об­зир ро­ди­тељ­ску по­моћ! Да ли је то пра­вед­но?

У раз­до­бљу 1960–2010. одр­жа­но је око 100 ме­ђу­на­род­них олим­пи­ја­да из ма­те­ма­ти­ке, фи­зи­ке и про­гра­ми­ра­ња. Ко­ли­ко је ме­ни по­зна­то, са­мо је­дан но­ви­нар је пра­тио Олим­пи­ја­ду мла­дих ма­те­ма­ти­ча­ра у Пе­кин­гу на раз­ме­ђи два ве­ка. Сма­трам да ме­диј­ска па­жња мо­ра да се усме­ри на оне ко­ји су кре­ну­ли пу­тем Ни­ко­ле Те­сле, Ми­хај­ла Пу­пи­на, Ми­лу­ти­на Ми­лан­ко­ви­ћа...

Зна ли се, уоп­ште, ко­ли­ко је љу­ди с ви­со­ком шко­лом, па и на­уч­ним зва­њем, на­пу­сти­ло ову зе­мљу?

Не­по­вра­тан од­ла­зак нај­да­ро­ви­ти­јих ви­со­ко­шко­ла­ца и сред­њо­шко­ла­ца по­стао је то­ли­ко озби­љан да га мо­же ре­ша­ва­ти са­мо др­жа­ва. Ни­је нам по­знат та­чан број оних ко­ји су на­пу­сти­ли зе­мљу по­сле Дру­гог свет­ског ра­та: го­во­ри се од 100.000 до 500.000. То је су­ви­ше гру­ба про­це­на, ко­ја са­ма по се­би го­во­ри о на­шем од­но­су пре­ма да­тој по­ја­ви.

Ка­ко би­сте, у ра­зум­ним гра­ни­ца­ма, за­др­жа­ли нај­да­ро­ви­ти­је свр­ше­не ви­со­ко­школ­це (а и сред­њо­школ­це) да не оду?

У ре­ша­ва­ње да­тог про­бле­ма, од ко­јег за­ви­си на­ша бу­дућ­ност, нео­п­ход­но је не­по­сред­но укљу­чи­ти три ми­ни­стар­ства – за ди­ја­спо­ру, про­све­ту и на­у­ку – по­ве­за­ти их са уни­вер­зи­те­ти­ма, фа­кул­те­ти­ма, на­уч­ним ин­сти­ту­ти­ма и шко­ла­ма. На осно­ву то­га на­пра­ви­ти ба­зу по­да­та­ка, у по­чет­ку за 1.000 по­је­ди­на­ца и по­че­ти по­је­ди­нач­не раз­го­во­ре о мо­гућ­но­сти­ма по­врат­ка у до­мо­ви­ну и об­ли­ци­ма са­рад­ње.

Ка­ко од­ла­зак мла­дих у дру­ге зе­мље све­сти на ра­зум­ну ме­ру и учи­ни­ти да тај про­цес има по­врат­ни ка­рак­тер?

Нај­кра­ће: пред­у­зе­ти исте ко­ра­ке ко­је чи­не и бо­га­те зе­мље, али у су­прот­ном сме­ру. Обез­бе­ди­ти по­вољ­ни­је жи­вот­не и рад­не усло­ве у соп­стве­ној зе­мљи. Тре­ба има­ти на уму да се ула­га­ње у зна­ње нај­ви­ше ис­пла­ти: то је ин­ве­сти­ци­ја у бу­дућ­ност.

Стан­ко Сто­јиљ­ко­вић

-------------------------------------------------------

Ис­по­вест: Ми­ха­и­ло Чу­бро­вић

Го­ди­не уче­ња (и лу­та­ња)

Сва­ка­ко сте већ за­па­зи­ли: ми­ни­стар Бо­жи­дар Ђе­лић не про­пу­шта при­ли­ку да по­ме­не Ми­ха­и­ла Чу­бро­ви­ћа ко­ји је ла­не, у 23. го­ди­ни, као пр­во­пот­пи­са­ни об­ја­вио на­уч­ни чла­нак у углед­ном ча­со­пи­су „Са­јенс”. За­што се мла­дић ко­јем про­ри­чу свет­ску сла­ву опре­де­лио за чу­ве­ни Ло­рен­цов ин­сти­тут у Лај­де­ну (Хо­лан­ди­ја)?

(/slika2)– У ино­стран­ство сам оти­шао да бих ра­дио у гру­пи Ја­на За­не­на на про­бле­ми­ма квант­них кри­тич­них по­ја­ва. То је уоби­ча­је­ни след до­га­ђа­ја: пр­во се опре­де­ли­те за област у ко­јој же­ли­те да ра­ди­те, а он­да по­тра­жи­те до­бру гру­пу ко­ја се том об­ла­шћу ба­ви – об­ја­шња­ва Ми­ха­и­ло Чу­бро­вић.

Да­кле, од­ла­зак из зе­мље је са­мо по­сле­ди­ца ин­те­ре­со­ва­ња за од­ре­ђе­ну област и тра­же­ња што бо­ље гру­пе. Фи­зи­ка да­нас укљу­чу­је број­не ди­сци­пли­не, сва је при­ли­ка да ће се у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва ис­по­ста­ви­ти да ода­бра­на гру­па ни­је у Ср­би­ји.

На­уч­ни раз­вој је, уоп­ште­но го­во­ре­ћи, по­ве­зан и са еко­ном­ском сна­гом др­жа­ве, па је нај­ве­ћа ве­ро­ват­но­ћа да се оде у не­ку од раз­ви­је­них зе­ма­ља, али ту има из­у­зе­та­ка. По­не­кад се и у не та­ко раз­ви­је­ним зе­мља­ма мо­гу на­ћи гру­пе ко­је су у сво­јој обла­сти ме­ђу нај­бо­љи­ма на све­ту.

Ми­слим да је, сва­ка­ко, ра­но раз­ми­шља­ти о по­врат­ку не­ко­гако тек спре­ма док­то­рат. Да би се мно­го на­у­чи­ло, по­треб­но је ра­ди­ти с ра­зним љу­ди­ма, на ра­зно­ли­ким про­бле­ми­ма, па пре­ма то­ме и у ви­ше ин­сти­ту­та, у ви­ше зе­ма­ља. Тек ка­да чо­век по­ста­не са­мо­ста­лан ис­тра­жи­вач бу­де му, чи­ни ми се, све­јед­но где се на­ла­зи. Та­да је мо­гу­ће опре­де­ли­ти се за трај­но рад­но ме­сто, за ко­је ви­ше ни­је бит­но где је јер су кон­так­ти већ ус­по­ста­вље­ни, а пут да­љег ра­да ја­сан.

Као те­о­ре­ти­чар, имам сре­ће да ми ни­су по­треб­ни по­себ­ни рад­ни усло­ви: са­мо сто, хар­ти­ја, олов­ка, при­ступ ли­те­ра­ту­ри и ра­чу­на­ри. Све то по­сто­ји у сва­ком ин­сти­ту­ту, па и код нас. Екс­пе­ри­мен­та­то­ри су у дру­га­чи­јем по­ло­жа­ју, по­треб­на им је са­вре­ме­на апа­ра­ту­ра ко­је код нас че­сто не­ма.

Што се ти­че те­ме мог ба­вље­ња на­у­ком у Ср­би­ји, то је не­мо­гу­ће пред­ви­де­ти: по­што се, ка­ко ре­кох, не тре­ба вра­ћа­ти док се не за­вр­ше „го­ди­не уче­ња” и „го­ди­не лу­та­ња”, а оне за ме­не тек по­чи­њу. Ко зна на че­му ћу та­да ра­ди­ти?

У Хо­лан­ди­ју сам оти­шао у фе­бру­а­ру 2009.