Стазама голготе

Били су први Срби који су прошли тим делом Албаније после 90 година.

Нису имали шајкаче, пушке и понешто ситница, успомена из завичаја. Нису страховали од тифуса, мразева и глади. "Наоружани" ранчевима, кремама за сунчање и лименкама пива надали су се да ће освојити још један врх у беспућу Проклетија.

После тачно 90 година, четворо младих српских студената планинарило је по врлетима Албаније, не слутећи да су заправо пешачили стазама Војске Краљевине Србије, која се 1916. године повлачила кроз Албанију.

– Током седмодневне експедиције мештани Проклетија су говорили да смо прва "српска нога" која је крочила још од српске голготе током Првог светског рата – каже Раде Павловић, двадесетосмогодишњи председник Студентског планинарско-алпинистичког клуба "Оморика" са Шумарског факултета у Београду, вођа несвакидашње експедиције током које су албански горштаци дочекали српске авантуристе као најдраже госте.

Млади алпинисти из Београда освојили су 27. јула врх Маја Шникут, висок 2554 метра, на централном масиву албанских Проклетија.

Раде Павловић је каснио на договорени састанак у "Политици". Висећи на ужету, на висини од 60 метара, преко мобилног је смирено објаснио да лебди на врху новобеоградског солитера где изводи висинске радове. Опис његовог радног места је – жонглирање на ужету, постављање изолације или прање прозора.

Ова група планинара последњих година осваја врхове албанских Проклетија. Злогласног 17. марта 2004. године, када је кулминирало насиље Албанаца према Србима на Космету, око 9.30 часова, 13 алпиниста клуба "Оморика" освојило је Језерски врх (Маја језерце – 2694 метара), највиши врх Проклетија. Управо тог дана Срби су постали први алпинисти у историји који су у зиму освојили тај врх. Аустријанци су освојили овај врх 1929. године, али у лето.

Раде каже да планинарски клуб "Оморика" има одличне односе са амбасадом Албаније у Београду и конзулом Михалом Гаром, тако да су њихове зимске експедиције, када је потребна и виза, олакшане.

Кренули су и овог лета, 24. јула, ка Проклетијама. Уз Радета су били Милица Златковић, Немања Ребић и Небојша Смиљанић.

Ушли су у Албанију на граничном прелазу Грнчар, удаљеном око седам километара од Гусиња. Црногорска полиција била је зачуђена када је чула да група Београђана улази у Албанију на седам дана.

– Албанска полиција је била врло љубазна. Шеф прелаза Зека је позвао такси да нас одведе до места 20 километара удаљеног места Пределац.

Стигао је прастари "рено". Као на Дивљем западу, без регистарских ознака. Таксиста – врло љубазан. Двадесет евра за труцкање по ужасном макадаму. Прошли су поред уништених остатака старе карауле, још добродржећих бункера из доба Енвера Хоџе у којима сељани чувају свиње.

По доласку на Пределац, први звук који су чули биле су – гусле! Мештани су се спремали за сеоску славу.

– Најпре су мислили да смо Италијани. Кад су чули да смо Срби били су врло зачуђени. Зачуђени, али љубазни. Попили смо пиво у сеоској продавници и продужили ка месту предвиђеном за камп. После једног сата хода дошли смо до првих катуна, испод врха Кунора. Постављали смо шаторе, а мештани су нас опкољавали. Опет изненађење. Првог дана нису проговарали српски, мада је било очигледно да су нас разумели – причају Раде и Милица о "игри нерава" која је убрзо прерасла у сјајно дружење које четворо младих Срба никада неће заборавити.

Брзо се прочуло да су Срби на катуну. Они који су знали српски почели су да пристижу. Неки од њих су радили на грађевинама у Београду. Многи су нашег порекла, испоставиће се касније.

На једној од пењачких тура буквално су утерани у катун Јама. Домаћин је извадио ледено пиво "норга", понудио сиреве. Питали су га који је најкраћи пут до катуна Нензи. Тај човек их је једноставно повео и више од пола дана био са овим неочекиваним гостима.

Наредних дана у, у дружењу с мештанима, сазнали су да су први Срби који су туда крочили после повлачења српске војске преко Албаније.

– Заиста нас је то изненадило, јер нисмо планирали да корачамо стазама историје, већ да планинаримо. Уживали смо док смо обилазили њихова села, тражили смо продавнице с хладним пивом.

Вратили су се на сеоску славу, где су опет слушали гусле.

– Ми стижемо, а 500 људи се истовремено окреће и пита: одакле сад ови. Били смо нека врста чуда. Чули смо и мелодију "ужичког кола". Видели смо и Албанца с црногорском капом на глави. А на капи – крст са четири "С"! Одборник из села Врмоша позвао нас је да будемо његови гости у нашем наредном походу на Проклетију.

На катуну Мирза били су гости код породице Ђељај.

– Домаћин Зека рекао нам је да су се они презивали Ђељајић, али да их је Енвер Хоџа прекрстио – сећа се Милица.

Она признаје да овакво гостопримство нигде није доживела, иако годинама планинари по Србији и Црној Гори.

– Жена из једног катуна је плакала кад нас је испраћала, јер сам јој личила на њену кћерку која живи у Америци. Као и у Гусињу, и на албанској страни Проклетија многе младе Албанке удају се за Американце албанског порекла.

Заиста, замислите српску планинарку у забитима Проклетија, на висини од 2000 метара, с пирсингом на пупку, која обилази забачене катуне. Кад је сишла на вашар заборавила је да је у шортсу и горњем делу купаћег костима, тако да је утакмица прекинута због шока који је Милица изазвала. Неколико дана била је незванични промотор женских слобода у беспућима "балканских Алпа".