Страх од "плана Б"

Осујећење терористичког напада на авионе и планираног обарања већег броја летелица над Атлантиком резултат је највеће антитерористичке операције икад предузете у Великој Британији. Током акције, а поготово у завршници, британски оперативци блиско су сарађивали са службама безбедности Сједињених Држава и Пакистана, а министар унутрашњих послова Џон Рид упутио је колегама јавну захвалност.

После шока, хаоса и невиђених гужви на аеродромима, изазваних отказивањем летова и увођењем до апсурда ригорозних мера контроле путника и пртљага, ситуација се током вечерњих сати у четвртак као и јучерашњег преподнева, постепено нормализовала. Међутим највиши (под ознаком критичан) степен терористичке претње остаје и даље на снази.

"Иако је полиција уверена да су кључни актери ухапшени, нема опуштања", рекао је министар Рид на конференцији за новинаре. Би-Би-Си овоме додаје податак добијен од "неименованог високог званичника америчког Конгреса", а према информацији коју је Лондон проследио Вашингтону, да су неки терористи и даље на слободи и да се страхује да постоји и резервни "план Б" за нове терористичке нападе.

Засад, у рукама полиције налази се 31 осумњичени, од тога у Британији 24 особе, а седам у Пакистану. Како се сазнаје, ова хапшења у пакистанским градовима Карачију и Лахореу била су кључна за откривање завере и одлуку Лондона да хитно ступи у дејство. Међу ухапшенима у Британији су и две жене, а већина осумњичених су британски грађани пакистанског порекла.

Деветнаесторици међу њима је централна банка (Банка Енглеске) замрзла имовину и – што се сматра прилично неуобичајеним – објавила имена. Најмлађи на списку има 17 година, а најстарији 35, пренеле су агенције.

Према садашњем антитерористичком закону, око чега су се јесенас у Парламенту ломила копља, полиција има на располагању 28 дана. То је максималан рок трајања притвора, без подизања оптужнице, док се Блер залагао да тај период износи чак 90 дана. Раније је максималан притвор био 14 дана.

Током наредне четири недеље истражни органи морали би да прикупе довољно убедљив доказни материјал да су осумњичени учествовали у припреми плана чије би последице изазвале "масовно убиство незамисливих размера". Само на основу тога оптужнице би могле да буду подигнуте, у противном осумњичени би морали да буду ослобођени.

Као што су медији опширно известили, разматрајући тему из свих могућих углова, завереници су намеравали да акцију изведу течним експлозивом који се лако могао унети у авион камуфлиран рецимо у флаши газираног пића са двоструким дном, а за активирање је могла да послужи батерија из лаптопа или плејера.

На мети је требало да буду авиони на прекоокеанским летовима за Сједињене Државе и то највероватније девет до десет летелица које би биле нападнуте у таласима, по три истовремено. Логика завереника је била да би детонирање над Атлантиком онемогућило да се утврди порекло експлозија и начина на који су изведене. Осим тога, сви оперативни елементи потребни за активирање таквог експлозива сами по себи не изазивају сумњу, поготово ако се састојци распореде на више особа које би их унеле у авион, како је и било замишљено.

Идеја о течном експлозиву није нова. Пре двадесетак година јужнокорејски авион са 115 путника оборен је на тај начин (скривен у боци алкохола), а експлозив су како се сумњало подметнули севернокорејски агенти.

Слична завера иза које су стајали следбеници Рамзија Ахмеда Јусуфа откривена је у Манили 1995. године и захваљујући томе спречена акција рушења 12 америчких авиона изнад Пацифика.