Мајске илузије

Мај је, као и обично, протекао у знаку Јосипа Броза, човека који је остварио раднички идеал – да живи царски. Чим је укинуо монархију, извикали су га за цара. И данас, у овој тескоби и немаштини, ми за тренутак оживљавамо илузију царског живљења. Од пасоша, до пуне запослености, тринаесте плате, регреса, мајских јагњића и прасића... Том рибарчетовом сну су склони и остаци такозване реакције, тврдећи да нам је ономад било боље. Ето шта нам ради тај чова из Кумровца – иако је једном ногом у гробу, не да нам мира и подстиче нас да се осећамо важнији него што јесмо. Та пандемија је захватила и неке странце, на пример, оне ,,алпинисте” из Европске уније. За тренутак су изашли источно од раја и донели штафету у Кућу цвећа. Као да им тамо не цветају руже. Можда би и било братства да није било јединства.

И афера оног ес-ем-бе сателита нас подсећа на армију, ,,четврту по снази у Европи”. Само нам је још сателит фалио, па да контролишемо окружење, поготово оно што полако губимо, иако ће довека бити наше. Одрешили смо кесу јер нама, какви смо, и приличи сателит. А и неки наши руководиоци су одрешили ситносопственичке кесе, не да би из њих вадили паре неко да их у њих стрпају. Имало се, могло се. Илузију величине платићемо тричавих 36 милиона евра. Па, шта кошта да кошта!

Мај је показао и колико смо изнад остатка Европе. Свуда у ЕУ евро пада, код нас расте. Па, где би другде био већи но код нас!? То наше министре, са правом, чини поносним. Објашњавају нам како је то добро. Како је тренд пада динара у порасту. Важан је пораст, зар не? И наши пензионери су поносни на своје успехе. Многи су, наиме, преживели овај пораст.

Прошли месец нам је донео и осећање блискости са највећим силама света. Раме уз раме смо са Британијом, Немачком, Француском... Мислим по броју педофила. Приљежно смо се дали у потрагу за њима, и поносимо се резултатима. Имамо их напретек, као и свака развијена земља. Мало ће, додуше, да нам трпи епска поезија, јер деда више не ставља унука у крило, да га не прогласе педофилом. Али, на муци се познају јунаци.

А наша мука је неподношљив осећај важности. Сада чак и међународна заједница наговара нашег председника да буде већи него што је. Да буде лидер региона и помиритељ, на пример, Словенаца и Хрвата. Рачунам на његову памет, да се не упеца на тај мамац.

Уосталом, проћи ће га, ваљда, тај осећај величине, чим дође јун и замиришу липе.