Да ли ће „север” да буде седма Звездина звезда?

Од 29. маја 2010. Фудбалски клуб Црвена звезда има своју шесту звезду. То је генерација која је, 19 година пре тога, у Барију, освојила Куп европских шампиона.

Лепо је што је клуб указао почаст својој најуспешнијој екипи. Она и треба да буде звезда водиља будућим поколењима, да буде пример како све може да се достигне.

Питање је, међутим, да ли је исправно да се уз раме Рајку Митићу (играо за Црвену звезду од оснивања до 1958), Драгославу Шекуларцу (1955-1965), Драгану Џајићу (1963-1975. и 1977-1978), Владимиру Петровићу (1972-1982) и Драгану Стојковићу (1986-1990), дакле појединцима, стави цела генерација?

Тим пре што је Црвена звезда од оснивања имала тимове којима се дичила. На пример, 1957. и 1971. је играла у полуфиналу Купа шампиона, 1979. у финалу Купа Уефе...

Још веће одступање од Звездиног обичаја је што је шеста звезда проглашена одозго. Петорица величанствених су то постали спонтано, њих је фудбалски народ прихватио као такве.  

И, мада је и у време свакога од њих било великих асова (од Бранка Станковића преко Владимира Беаре, Боривоја Костића, Душана Савића до фудбалера који су сада колективна шеста звезда, а били су Стојковићеви саиграчи), нико тој петорици није оспоравао да су изнад осталих.  

Рајка Митића, на пример, нико није одредио за прву Звездину звезду. Он, чак, није био ни њен први капитен. Али, у улози вође нису се снашли ни Милован Ћирић, ни Бранко Станковић, и онда је Митић ступио на сцену. Постао је Звездин светионик, прва звезда новог сазвежђа, јер ниједан клуб на свету нити је имао, нити има такав култ.

Када је као изузетан таленат 1983. прелазио из ОФК Београда у Црвену звезду Митар Мркела је био већ виђен да буде пета Звездина звезда. Али, није коме је речено. Да није 1986. прешао у Партизан можда би Милко Ђуровски остао упамћен као пета Звездина звезда.

И, оно што је најважније – Звездине звезде нису проглашаване накнадно. Оне су своје место у сазвежђу налазиле док су сијале пуним сјајем. Замислите да је Рајко проглашен за звезду 1977, Шеки 1984, Џаја 1997, Пижон 2001, а Пикси прошле године?

Питање је у шта може да се развије колективно уписивање у клупске звезде?  Да ли ће, можда, „север”, као „12. играч”, да буде проглашен за Звездину звезду, рецимо, седму? Или, неки заслужни спонзор за осму?

На иницијативу нашег колеге Славка Трошеља „Политика” је 7. јануара 1992. позвала јавност да изабере шесту Звездину звезду. Мишљење су изнеле и Звездине звезде, и тадашњи и бивши њени фудбалери, и асови из других клубова, и познате личности из спортског и јавног живота...

На највише купона (31.393) који су стигли у нашу редакцију било је написано: Дејан Савићевић. Ггласове су добили још: Миодраг Белодедић (21.584), Дарко Панчев (7.389), Владимир Југовић (6.813), Синиша Михајловић (3.521) и тим који је у Барију постао европски првак (1.568). Савићевић је, заиста, могао да буде општеприхваћена шеста Звездина звезда да се држава није распала, због чега је клуб одмах пустио у иностранство и њега и остале из те непоновљиве екипе.

После тога ништа више није било као раније. Нити је Црвена звезда постизала сличне резултате, нити су се играчи у њој задржавали толико да би стекли ореол какав морају да имају Звездини свеци.