Последњи воз за западни Балкан?

Земље западног Балкана, осим евентуално Хрватске, и поред свог труда да ухвате корак са Европом све су даље од тог циља, сматрају саговорници „Политике”. Од сутрашњег министарског скупа ЕУ–западни Балкан који се одржава у Сарајеву и коме ће, како се најављује, присуствовати и званичници највећег броја држава ЕУ као и САД, регион не би требало превише да очекује.

Сутрашњи састанак, Александар Фатић, научни саветник Института за међународну политику и привреду, оцењује као најзначајнији дипломатски догађај за Србију у последњих пет година.

„Ово је последња шанса земаља региона да још остану на дневном реду за проширење. Његов успех, међутим, не гарантује да ће и доћи до проширења. На њему ће се ломити да ли ће преостале земље из Процеса стабилизације и придруживања бити примљене у ЕУ или неће. Аргумент који су неке земље почеле у Бриселу да користе против даљег проширења ЕУ – да нема адекватне регионалне сарадње биће главна мета Тадића и Јосиповића у Сарајеву”, каже Фатић.

И Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова СЦГ, не очекује знатан учинак скупа.

„Не очекујем ништа осим лепих говора, а и нису сви превише позитивно настројени. То је показао и скуп Игманске иницијативе на коме је наш председник предњачио у лепим жељама док су други, посебно Харис Силајџић, прилично заостајали”, оцењује Јовановић.

Према његовом мишљењу циљ скупа је да се брзо произведе позитиван учинак како би се „на неком састанку у Бриселу” могло рећи да се западни Балкан све више сређује и напредује и да после пријема Хрватске не треба дуго чекати са пријемом других држава.

Општи, дугорочни и племенити циљ је, истиче Јовановић, да се смире страсти на Балкану и да тај регион потпуно сређен и компактан буде укључен у ЕУ. Проблем је, међутим, што међу бившим републикама СФРЈ, а и у њима самима, постоје многи нерешени проблеми.

„Као прво, три од четири земље су признале Косово и тиме аутоматски престале да признају територијалну целовитост Србије. Тешко је замислити да би се Србија могла замислити да са тим недостатком иде весела у нове ’брачне воде’. БиХ је и даље раздељена држава, врше се притисци да се централизује, унитаризује, али то наилази на препреке у самом Дејтонском споразуму. Између Хрватске и Србије постоји низ озбиљних нерешених питања”, објашњава Јовановић.

Фатић и Јовановић се слажу да реално нада да ће се прикључити ЕУ постоји још једино за Хрватску. Скепса коју испољава Немачка, како каже Фатић, јесте нормална јер њена економија највише плаћа цех проширења и неуспешних транзиција.

„Последњи круг проширења ЕУ у Бриселу је доживљен као непромишљен. Био сам присутан када је један интелектуалац који има утицаја на доношење одлука у Бриселу рекао да Европа више неће правити грешке проширењем земљама које нису спремне, алудирајући на Румунију и Бугарску. Тренутно су много веће шансе да ни једна земља не уђе у ЕУ. Копља се још ломе око Хрватске”, наглашава Фатић.

На питање у чему је онда значај овог скупа, он каже да Србија мора да нађе модус да комуницира са два кључна партнера у региону – Приштином и Сарајевом. Ово је прилика, како истиче, да се коришћењем Гимних формата, појављивањем без државних ознака, успостави комуникација.

„Чињеница да се ми не слажемо са независношћу Косова и да имамо проблем са Силајџићем и његовим политичким окружењем не значи да не морамо имати комуникацију. А ово је добра прилика”, сматра Фатић.

Према Јовановићевом мишљењу, скуп би се могао назвати успешним само ако би били постигнути неки конкретни резултати. Рецимо, ако би Хрватска најавила да повлачи тужбу против Србије, када би се оно што је хрватски председник Иво Јосиповић говорио у Бањалуци о повратку избеглица спровело у дело у неком кратком року или када би бивше републике СФРЈ које су признале Косово рекле да ће у случају да МСП донесе одлуку у складу са захтевом Србије преиспитати своју одлуку о признавању Косова. „То би могло да се назове пробојем, све остало је пука реторика”.

Ј. Церовина