Енигма о ратном усвајању деце из БиХ

Од нашег дописника

Сарајево, 1. јуна – Судбина 46 деце, предратних штићеника сарајевског Дома „Љубица Ивезић”, која су 1992. године у организацији Дечје амбасаде „Међаши” измештена у Италију, није расветљена ни након 18 година. На спекулације да су деца, данас су то одрасли људи, усвојена, односно продата, званичне институције Босне и Херцеговине све време одговарају, углавном, ћутањем, док родитељи малишана настављају да трагају за истином и живе с надом да ће дочекати дан када ће им „неко” морати да каже шта се, заправо, догодило са њиховом децом.

„Нећу одустати док не сазнам ко је крив, власти БиХ или италијанске. Моје дете је усвојено без моје сагласности, онај ко је то урадио морао би и да одговара”, изјавио је за „Политику” Сарајлија Узеир Кахвић, отац Седине коју је усвојила једна италијанска породица.

Кахвић је један од ретких ојађених родитеља који је, захваљујући сопственој упорности, успео пронаћи кћерку и први пут су се срели у Италији 2006. године и од тада су у сталном контакту. Абид Османовић, нажалост, није дочекао сусрет са сином Ренатом, он је, према тврдњама генералног секретара Дечје амбасаде „Међаши” Душка Томића – умро прошле године.

У овој необичној и надасве тужној причи главни и основни проблем је то што никада није утврђено где су завршили дописи које је италијанско министарство иностраних послова, путем Амбасаде Италије у БиХ, упутило у БиХ како би се биолошки родитељи изјаснили о томе желе ли своју децу дати на усвајање. Дописи Суда за малолетнике у Милану су, наводно, уручени Министарству иностраних послова БиХ, где им се, према сазнањима родитеља, „губи сваки траг”, што је Узеиру Кахвићу и још једном броју родитеља био додатни мотив да покушају да путем суда дођу до истине. Пре пет година тужили су надлежне институције БиХ, јер их сматрају „одговорним за ускраћивање њихових родитељских права”.

Портпарол Тужилаштва БиХ Борис Грубешић потврдио је за наш лист да „ово тужилаштво ради на предмету незаконитог усвајања деце у Италији”, те да се, на бази пријава које су поднели поједини родитељи и невладине организације, „спроводе одређене истражне радње”.

С друге стране, портпарол Удружења родитеља нестале деце Предраг Савић изражава незадовољство начином истраге која, каже, „тапка у месту”.

„Истрага траје већ неколико година и начин на који се спроводи је неадекватан, јер се не прикупљају релевантне чињенице о пропустима који су направљени на страни БиХ”, наглашава он и додаје да је „из Италије у БиХ упућено чак 36 налога који никада нису стигли до родитеља деце”.

„Изостанак одговора из БиХ је, заправо, основни разлог што је у Италији усвојено 23 детета без сагласности њихових биолошких родитеља”, додаје он и подсећа да се усвајањем деце пре пет година бавила и једна експертска група Савета министара БиХ чији извештај је, сматра Савић, „био једностран и непотпун због чињенице да приликом истраживања није третирана и сама процедура усвајања”.

Након што су измештена из ратног Сарајева, деца су, према сазнањима Удружења родитеља, прво била смештена у један католички дом у Италији, а потом су најмлађи премештени у центар „Мама Рита” у Монцу, а они старији у центар „Санта Марија дел Маре” у Игеа Марини. До данас пронађено је само 11, од 46 деце, од којих је, према информацијама Удружења родитеља, 23 усвојено, док је адреса пребивалишта остале деце непозната.

Генерални секретар Дечје амбасаде, иначе адвокат, Душко Томић, који је 1994. године оптужен за трговину децом и етничко чишћење и који је, након 100 дана проведених у ратном сарајевском затвору „Виктор Бубањ”, ослобођен свих оптужби”, сматра да је „крајње време да се утврди истина о судбини 46 малишана”, јер је „то кривично дело за које неко мора одговарати”.

„У организацији Дечје амбасаде из ратног Сарајева евакуисано је око 38.000 деце, не само у Италију, него и у многе друге земље. Сва деца су враћена родитељима, осим ових 46 која су, на позив комуне Милано, измештена у Италију”, каже он и додаје да се „мора утврдити чијом кривицом су „деца усвојена и постала држављани Италије”, без обзира на то што та деца, према мојим сазнањима, „живе добро, многа од њих и не знају матерњи језик и не желе да се врате у БиХ”.

Душанка Станишић