Духови из темеља

БРГУЛЕ – Зграда ужаса клати се као брод утвара, насукан, напуштен и злокобан. Ледени колубарски ветар уједа усред августа. У мутно подне пусто је као у далекој вампирској покрајини Саве Савановића и заиста не треба превише времена да подлегнете причама о једној неразјашњеној мистерији старој 60 година и меланхолично се препустите тренутку када ће вас отети духови покојника, настањени у подземљу уклетог Дома културе. Стајао сам у сабласном здању где су се седамдесетих година одржавале незаборавне игранке, где су тезгариле Нада Топчагић и Вера Матовић – чекајући да ме поданици таме коначно одведу у заборављене области мртвих душа, где, према веровањима мештана села Бргуле, 16 километара далеко од Уба, влада вечно проклетство.

Легенда о анатеми која је бачена на бајковито село сеже у прве послератне године, када је под присилом победника скрнављено локално гробље, када су сељани приморавани да ланцима чупају бетонске надгробне споменике и плоче својих најближих, а затим их воловским колима пребацују до градилишта и убацују у темеље помпезног здања, зиданог у славу нове идеологије. Хистерична акција рушења гробља и подизања грађевине достојне за заседања ЦК КП Кине, а не за село кроз који је тутњао воз "ћира", на путу за Сарајево, изазвала је низ несрећних случајева који се нижу све до данас.

У селу Бргуле, већ шест деценија, одвија се једна од најтужнијих српских прича. Прича због које је недавно у село стигао и министар вера лично, у мисији смиривања сељана. Милан Радуловић им је обећао да ће влада, макар посредно, учествовати у скидању анатеме са села и "протеривању духова".

Неформални лидер сеоске коалиције за скидање проклетства, Слободан Којић, откључава врата своје трошне, запуштене канцеларије у којој се млади венчавају, а посвећеници гласају. Канцеларија главног државног чиновника у селу налази се у приземљу објекта који лелуја на сивој земљи.

– Кап је прелила чашу када је 31. маја ове године преминуо још један син јединац, Драган Павловић Роби, чувени фудбалер ФК Бргуле. То је био четврти фудбалер овог клуба који је умро. Сви су били сјајни играчи и добри људи. И синови јединци. Још 1988. године погинуо је Душко Шућуровић. Пао је с мотора. После три године, у саобраћајној несрећи, погинуо је Ранко Живковић, један од највећих талената који је икада обуо копачке. Зоран Хаџић је погинуо 1999. године. А сада је отишао Роби. Хтео је да сруши ову проклету зграду, да се споменици врате на гробље, али, ђаво је био бржи од њега – каже вођа побуне против нечастивих сила, док нас уводи у просторије клуба.

Фотографије несрећних играча на зиду, стари покер апарат поред шанка, поређани БИП-ови сокови, млади физички радници који су се ту случајно затекли и мљацкају црни лук и саламу подригушу, зачуђени халабуком о духовима, анатемама и проклетству. Њихове авети су сурови послодавци, Закон о раду, зеленашке камате на кредите, дубоке, мрачне зоне недозвољених минуса, рецесија и остала чудовишта либералног капитализма.

Избледели дресови суше се напољу, на ливади. Стадион познат по великим утакмицама заборављене Србије, докле не допиру погледи менаџера Звезде и Партизана, налази се тик поред дома. Просторије некада славног клуба смештене су, као и месна канцеларија, у приземљу запуштене грађевине, чија је сала велика као оперска дворана. Народњаци су га давно напустили, канцеларије задруга и млекара су испражњене. Уместо бине, седишта и оркестра, инвентар свечане сале проклетог соцреалистичког замка су ђубре, празне боце вињака и ноћни посетиоци, љубавни парови или пијанци.

– Овде ствари нису чисте. Умиру млади, нема порода, људи се напрасно разболевају – каже конобар Славко Петковић. Зашто тврди да је баш он стручњак за духове и аналитичар проклетства? Побегао је са Косова, са сертификатом аналитичара пакла. Излази из клупске кафане и руком чисти темеље. Крстимо се. Читам са надгробних плоча.

– Пре Другог светског рата село је имало велико гробље, заузимало је више од хектара. После рата, комунисти су издали наређење да се сруши. Ко је одбио, ишао је на принудне радне акције. Имао сам 18 година и плашио сам се. Везивао сам ланцима надгробне плоче и чупао их. Скрнављено је између 1.000 и 2.000 споменика који су уграђени у темеље. Акција је трајала седам дана – каже зачуђујуће мирно Вићентије Бајић, једини живи учесник сулудог подухвата. Ћерка му је умрла у двадесетој години од леукемије, а супруга у педесетој.

– Те трагедије нису проклетство. Те смрти су једноставно судбина. Не верујем у такве приче. Идите у било које село. Људи умиру млади, гину, иако њихови преци нису скрнавили гробља.

Старац је можда у праву док говори како се низ несрећних случајева, чак и погибија сина јединца и снахе једног од чланова Народног одбора који је издао наређење о рушењу спомења, могу подвести под статистику. Али, референт Којић, који више од две деценије ради у злокобном окружењу, тврди да је овде реч о историјском злочину без преседана. Једна од последњих југословенских тајни мора бити откривена.

– Анатема се осећа на сваком кораку, она лебди у ваздуху. Дом културе мора бити срушен, а споменици враћени на гробље. Тада ће се Бог и правда вратити у наше село! Министар је добро предложио: да се у новој згради једна просторија освешта, да се у њој постави крст, да се ту врше црквени обреди. Или, да се сазида црквица у селу.

Иако су стадион, клупска кафана и његова канцеларија освештани почетком деведесетих, иако фудбалери славе са стрепњом Светог Илију, живот на надгробним плочама, ишчупаним у доба када је црвена револуција била све – и нада и богатство и мит и проклетство – заправо је једна је од њених последњих заоставштина.

Идеали због којих су чињене лудости и злочини одавно су однели ветрови Колубаре. Остала је само грижа савести.