Ситнице и крупнице

ИЗА КУЛИСА
Захтевом да се покрене истрага против шефа писарнице Скупштине Србије Зорице Шимић "због кривичног дела фалсификовања службене исправе" при одузимању мандата бившим посланицима Г17 плус Весни Лалић и Совранију Чоњагићу, Прво општинско тужилаштво у Београду на најбољем је путу да још једном потврди одавно уврежени стереотип о српском правосуђу – да увек одговарају само "ситне рибе", док најважнији "играчи" остану изван домашаја "дуге руке закона".

Чоњагићу и Лалићевој је, после њихове одлуке да не гласају за буџет, Административни одбор одузео мандате крајем новембра 2005. године, после чега су они поднели кривичну пријаву против три особе – председника Скупштине Србије и њиховог страначког колеге Предрага Марковића, заменика председника Административног одбора Петра Цветковића из Демократске странке Србије и Шимићеве.

Марковић и Цветковић, међутим, за сада нису занимљиви тужилаштву. Из тога би се могао извући закључак да је једна службеница у Скупштини на своју руку одлучила да се поигра документима и заведе их по другачијем редоследу од оног по којем су предати у писарницу, што је омогућило одузимање мандата Чоњагићу и Лалићевој.

Зашто би она то чинила? Зато што јој је необично било стало да се усвоји буџет? Или зато што је неком другом било битно да се усвоји буџет, па је утицао на Шимићеву да фалсификује редослед пристиглих аката? У захтеву тужилаштва за спровођење предистражних радњи наводи се и сумња да је Шимићева на то дело "подстрекавана од стране Н. Н. лица", али ако је тачна она народна да "риба смрди од главе", зашто онда тужилаштво почиње истрагу од репа?

Управо чињеница да је од толико особа против којих је поднета кривична пријава, тужилаштво поднело захтев за спровођење истраге само против оне са најнижом функцијом, већ баца сенку на тај случај и, као и у многим другим нерешеним аферама, отвара питање које се у Србији понавља као мантра – шта је с налогодавцима? Хоће ли остати "Н. Н. лица"?

Слична питања ових дана поставио је скоро, према писању "Вечерњих новости", и Јово Ђого, један од оптужених за помагање у бекству хашког оптуженика Ратка Младића. У свом приговору на оптужницу, Ђого је, како наводи овај лист, између осталог, подсетио на извештај Војнобезбедносне агенције према коме се Младић до 1. јуна 2002. године скривао у војним објектима и поставио логично питање како је неко ко је оптужен и против кога је расписана потерница могао да се крије у војним објектима. Ђого пита и да ли је истрага утврдила и на чији је захтев, молбу или наређење Младић напустио те војне објекте?

"Политика" је већ у више наврата писала, позивајући се на изворе из безбедносних структура, да је по ступању на снагу Закона о сарадњи с Хашким трибуналом, априла 2002. године, тадашњи начелник Генералштаба ВЈ Небојша Павковић послао двојицу генерала да Младићу наложе да напусти војни објекат у коме је био.

Нико се од људи који воде истрагу није огласио тим поводом. Ни да демантује, али ни да, ако је то тачно, објасни да ли је неко питао Павковића зашто хашки оптуженик није тада ухапшен, већ му је само наложено да напусти војни објекат. И ако је тако било, да ли је то Павковић одлучио на своју руку или му је нека виша инстанца наложила да тако поступи? У то време, то је могао да му нареди само Врховни савет одбране на чијем је челу био председник СРЈ Војислав Коштуница, који је сада премијер Србије.

И да ли је Ђого сам ушао у војни објекат и одатле извео Младића? Ко га је пустио у касарну? Ко је одобрио онима који су га пустили у касарну да то учине? Ко је све знао за ту акцију, а није реаговао? Медији у Србији већ су пренели да су Американци тражили да се испита улога бившег шефа војне службе безбедности Аца Томића и бившег начелника Генералштаба ВЈ Бранка Крге у скривању Младића, али нема званичне потврде да је то и учињено.

"Политика" је писала и да је Младића са Ђогом из касарне извео извесни пуковник војне службе безбедности и да је правосудним органима познат његов идентитет, али у тужилаштву нису желели да говоре о томе. Можда и зато што би пуковник могао да помене неког генерала, а генерал неког председника или министра. И ето проблема.

Јер, ко у Србији, од увођења вишестраначја, може да се сети и једног примера да су правосудни органи покренули истрагу и против неког од највиших државних званичника док је још на функцији, а да то није био резултат политичког обрачуна, већ поступања по службеној дужности.

И докле год такве појаве буду имале карактер преседана, биће тешко говорити о Србији као правној држави и о независном правосуђу. Чињеница да државни функционери увек могу да се позову на имунитет, не може да буде изговор да нико и не покуша да их доведе у позицију да се користе том привилегијом.