Робиња за триста евра

Ту је пред очима, не дешава се неком другом, већ нама. Грађани Србије су жртве трговине људима због сексуалне и радне експлоатације. Њихове душе робују власнику, а тела имају цену која, као и код сваке друге робе на тржишту, зависи од односа понуде и потражње.

Да су наше девојке све више у опасности од ове врсте организованог криминала, говори податак да је од укупно 33 жртве трговине људима у првој половини ове године у Србији  идентификовано чак 25 наших држављанки.

– Пре шест година у нашој земљи је било више од 2.000 страних држављанки које су се бавиле конобарисањем, стриптизом и другим ризичним пословима иза којих се крије трговина људима. Сада је њихов број сведен на око тридесет, док је број домаћих жртава повећан. Тако у 2002. и 2003. години нисмо као жртву идентификовали ниједну нашу држављанку, док их је већ наредне године било 16, прошле године 23, а само у првих шест месеци ове године 25 – каже за "Политику" пуковник Душан Злокас, национални координатор за борбу против трговине људима и начелник Управе пограничне полиције МУП-а Србије.

Наш саговорник тврди да се овим видом криминала баве све мафије на свету јер то доноси много пара. Мали ризик, а велики профит је опредељујући мотив.

– После бављења другим криминалним радњама високог ризика, као што су трговина дрогом или оружјем, криминалци се пребацују на трговину људима. Они се лако се повезују, добро су организовани. Имају нова техничка средства везе и брза возила. Унутар једне велике групе раде мале "ћелије". То су групе које регрутују потенцијалне жртве, затим оне које прибављају фалсификована документа или омогућавају илегалан улазак у одређену земљу и оне групе које их примају у земљи дестинације – објашњава Злокас.

Уобичајена "цена човека" се креће се од 300 до 500 евра, затим од 1.500 до 2.000, па чак и до 5.000 евра. Жртве брзо мењају власнике, по шест, седам њих. Јер, уколико су превише дуго на једном месту представљају потенцијалну опасност модерног робовласника. Рецимо, девојка из Молдавије ради у ресторану као конобарица, а заправо је приморана да се бави пружањем сексуалних услуга. То се после одређеног времена прочује и њен власник једноставно је прода даље.

Можда највише новца криминалци извлаче из сексуалне експлоатације. Пуковник Злокас каже да једна девојка месечно власнику доноси зараду од 10.000 до 15.000 евра, а један мањи бордел, од пет шест њих (на Косову их има доста), може да доносе профит од 100.000 до 150.000евра.

Како објашњава Злокас, карактеристично је да жртве ћуте, оне су уплашене, понижене и просторно затворене, па нису ни у могућности да некоме кажу за проблем у којем се налазе. Због тога је један од најтежих задатака полиције да дође до жртава и да их идентификује.

– Девојке су, између осталог, застрашене и тиме да ће им породица сазнати чиме су се бавиле, странкиње се боје да ће бити депортоване и да ће надлежни органи и породица у њиховој земљи бити обавештени шта су радиле. Полиција и други државни органи улажу велике напоре да дођу до жртве – каже Злокас.

Када је реч о мушкарцима жртвама трговине, они се углавном радно експлоатишу, а доводе се по истом принципу као и жене – причама о добром послу и заради. Њихове крајње дестинације су Грчка, Италија, Црна Гора.

– Мушкарци завршавају радећи тешке физичке послове и то на црно по 12 до 14 часова дневно, без хране и надница. Власник им одузима документа, станују у нехуманим условима, живе у безнађу и не знају коме да се обрате за помоћ – објашњава пуковник Злокас.

Деца се, као жртве трговине људима, из других држава доводе да би просјачила уз исти принцип врбовања као и одрасли. Занимљиво је да "трафиканти" развијају нове технике и методе рада, али полиција им парира.

– Полиција је добро организована, одлично сарађујемо са земљама у региону. Употребљавамо нове методе и технику на сузбијању како илегалних миграција, тако и трговине људима. Ипак у раду полиције на откривању ове врсте криминала постоје проблеми. То су прикривеност, тајност и тешкоће код доказивања јер су то најчешће вербални докази, а јако мало жртава жели да буде сведок. Због тога се ослањамо на нове истражне технике и доказе. Тако, између осталог, као један од доказа користимо налаз лекара специјалисте који тачно дефинише повреде на жртви – открива Злокас.

Класична полицијска метода рада, рација, у новим условима се показала као неефикасна. Наш саговорник то објашњава тиме да се трговина људима обавља под већим степеном тајности, због чега и полиција мора да ради по неким "скривеним" оперативним методама.

– Жртве су пре мучене, везиване ланцима, лисицама, изгладњиване, дрогиране, силоване. Будући да смо такве случајеве откривали успешно, сада "трафиканти" жртвама уступају један део зараде, што им омогућава бољу исхрану и на тај начин долази до ситуације из које се девојке тешко одлуче да изађу. Рецимо, у Македонији имамо пример пет жртава које су биле врбоване и заточене у стану, али су могле да се шетају једним квартом. Из страха, шест месеци се нису усудиле да од било кога траже помоћ – каже Злокас.