Нова офанзива Израела

Од нашег специјалног извештача
БЕЈРУТ, 12. августа  – Користећи последње дане пред примирје да утврди стратешке позиције и евентуално зада одлучујући ударац Хезболаху, Израел је данас појачао офанзиву на југу Либана само неколико часова пошто је Савет безбедности УН прихватио резолуцију која позива на "потпуни прекид непријатељстава".

Алваро де Сото, специјални изасланик УН за Блиски исток, очекује да офанзива неће трајати дуже од 48 сати и да ће прва појачања мировним снагама УН на југу Либана почети да се распоређују већ за десетак дана.

У међувремену, израелске колоне, ојачане у људству и тенковима, напредују према реци Литани, неких 30 километара у дубини либанске територије.

У обновљеним бомбардовањима из ваздуха јутрос је пет особа погинуло на југу Тира чији градоначелник упозорава да ће преостало становништво сутра потпуно остати без хране. Други пут од почетка непријатељстава пре месец дана гађан је и град Сидон где је уништена електрана. На мети су били и циљеви на северу Либана. "Проширујемо подручја борбених дејстава до реке Литани и до области са којих (хезболаси) испаљују ракете на Израел како би смањили и евентуално зауставили ове нападе", изјавио је један од команданата израелског северног фронта генерал Алон Фридман.

Ноћас је погођен и конвој од близу хиљаду возила који је цивилне избеглице пребацивао из окупираног јужног града Марџојуна ка северу. Погинуло је најмање седам особа. У Јерусалиму најављују истрагу о инциденту који ће појачати критике јер су израелске војне власти биле упознате са итинерером конвоја под заштитом УН.

Појачане дипломатске иницијативе

Дипломатија се захуктала покушавајући да претекне продужене сукобе. Мимо договора у Њујорку, Хавијер Солана данас је овде разговарао са либанским премијером Фуадом Синиором, а у Бејрут се изненадно вратио амерички блискоисточни емисар Дејвид Велч.

Колико су ово озбиљни сигнали краја сукоба отвореног 12. јула, када су хезболаси упали у Израел, убили осморицу и отели двојицу војника, а и данас салвама "каћуша" засули север Израела?

Резолуција 1701 предвиђа да хезболаси прекину нападе на Израел, док се од Израела очекује да оконча "офанзивне војне операције" на либанској територији. На југ Либана упутило би се око 15.000 војника УН који би ојачали постојећи контингент "плавих шлемова". Очекује се да највећи допринос буде Француске, бившег колонијалног владара Либана. Снагама УН би се придружило још толико припадника либанске армије. Резолуција је "позитивно примљена" у Израелу. Заменик израелског премијера Ехуда Олмерта поздравио је данас документ УН речима да дипломатског споразума не би било без израелског војног притиска. "У УН смо остварили све што смо могли", рекао је Шимон Перес уочи сутрашње седнице кабинета на којој се очекује прихватање документа УН.

После прве резолуције потпуно неприхватљиве Арапима, Либанцима и хезболасима, ова је тако скројена да не може да буде одбијена. Влада у Бејруту је од почетка сукоба тражила тренутну обуставу ватре и сагласна је са одредбом око фазног повлачења израелских снага. Иако још нема званичног става Хезболаха, прва реаговања су повољна.

Жозеф Саркис, министар туризма, потврдио је "Политици" у телефонском разговору да очекује да влада прихвати резолуцију УН после консултација са хезболасима у којима посредује председник либанског парламента, шиитски политичар Набих Бери. "Надам се најбољем и не кријем оптимизам", каже Саркис. "Мислим да ће и хезболаси прихватити договор".

Док израелски политичари могу да буду задовољни захтевом УН да око 5.000 шиитских герилаца напусти либански југ, војни планери немају много избора него да појачају копнене акције.

Израел је 1967. успео да за шест дана сломи армије три арапске државе, док ни после месец дана борби са хезболасима није остварио ниједан од прокламованих циљева исцрпљујуће и скупе инвазије. Армија је током месец дана борби деловала неубедљиво, не успевајући да спречи ракетне бараже који свакодневно односе жртве.

Колико год хезболаси били одлучни, Израел мора да добије рат по сваку цену упркос претњи лидера шиитске милиције, шеика Хасана Насралаха, да ће од југа Либана направити "гробље" израелских трупа.

Неизвесности су такве да било која акција може рат на југу да продужи унедоглед и потпуно потисне дипломатске иницијативе. Питање је и да ли ће, и када, Израел моћи да се извуче када овлада појасом јужно од реке Литани? Да ли ће поново морати да окупира територију са које се повукао пре шест година?

Сваки продужени останак пружио би хезболасима прилику да одустану од подршке плану распоређивања снага УН и регуларне либанске армије – за шта су, тврди се, добили сагласност Ирана. Или би, што је још горе, дошло до међусобних сукоба и повратка духова грађанског рата.

У незваничним реаговањима овде се не крије страх да би пребацивање Хезболаха и расељавање шиита лако могло да поремети константно осетљиве конфесионалне и етничке балансе земље. "Израел шиите потискује са југа – према нама", каже ми Фарид Каназе, утицајни бејрутски бизнисмен из хришћанске заједнице. "Израелци нас гурају у грађански рат".

Ова земља енигматског постојања је у својој модерној историји била као Јанус. У периодима релативне стабилности и просперитета показивала је лице блискоисточне Швајцарске. У тешким временима сукоба писци читуља отписивали су је као вештачку творевину. Сводили је на ружну метафору гротескног.

На то ме подсетио улазак у Либан. Оно што је доскора од Дамаска довде био пут од неких два сата, сада је – после израелског уништавања мостова на главном аутопуту – осмочасовна одисеја која води до Триполија, на северу Либана, па низ обалу Медитерана до Бејрута.

Тек касније, по доласку у Бејрут, сазнао сам да је у близини границе са Сиријом, недалеко од пута којим сам ишао, 11 Либанаца погинуло током напада на пограничну постају у области Акар, а да је ноћас гађан избеглички конвој у долини Бека.

Хуманитарна катастрофа

На граничном прелазу Арида, једином отвореном према Сирији, зграде, прашина и врућина подсећају на Газу. Из правца Бејрута стижу нове избеглице које, попут милион људи до сада, траже спас. Гужви доприносе и многочлане породице из Залива које су намеравале да у Либану проведу одмор.

Ка Бејруту иду сасвим ретки. Новинари и хуманитарци који су џиповима стигли из Јордана. Адел, мој возач, искупљује се за брзу вожњу која ми је кидала живце и преко везе завршава пограничне формалности.

Израелци овде нису бомбардовали, али пут изгледа као да јесу. Либанска армија је, ту и тамо, поставила контролне пунктове. Код Триполија се сусрећемо са колоном од 16 избегличких аутобуса. Одатле ка Бејруту два пута напуштамо главни друм јер су бомбе разнеле мостове.

Рушење сличног моста на реци Литани потпуно је одсекло југ Либана где је близу стотину хиљада људи у замци хуманитарне катастрофе јер помоћ не може да буде допремљена.

Све је суморно празно. На плажама Џуније, монденског летовалишта нешто северније од Бејрута, нема купача. Што због страха, што због драстичне несташице горива, што због нафтне мрље која се са југа шири после израелског напада на складишта о изливања близу 15.000 тона нафте у Медитеран.

У Бејруту, први је утисак, нема потребе да очајнички тражите пешачке прелазе или застој у крдима аутомобила која су се доскора ваљала улицама. Разредили су се таксисти који су непрестано свирали трагајући за муштеријама. Због рестрикција струје град је замрачен. Локали затворени. Много тога подсећа на тегобна стара времена грађанског рата.