Европљани у пепеo, Срби под земљу

Да је неки средњовековни свештеник могао да предвиди да ће се почетком двадесет првог века осамдесет одсто европског становништва спаљивати помислио би да је борба против вештица на Старом континенту прерасла у геноцид. Ево и бројки. У Швајцарској је прошле године кремирано чак 82 одсто упокојених лица, у Чешкој више од 80 процената, Данској 77, Шведској 75, а у Словенији 74 одсто, објавио је часопис „Pharos internacional”.

Обичаји и традиција имају важну улогу не само у начину живота већ и начину сахране, па примат у кремацијама и даље држе земље Далеког истока. На не баш претерано пространом Тајланду има чак 2.077 крематоријума, рецимо у Немачкој 146, у Јапану – 1.548, при чему би требало знати да је у Земљи излазећег сунца рекордно велики проценат кремираних, чак 99,85 одсто. Према подацима које нам је доставило Удружење крематиста „Огањ” на овој необичној листи нашла се и Србија са 18 одсто кремираних у односу на број преминулих, и са два крематоријума у Београду и Новом Саду.

Духовно васкрсење

– Пре годину дана обновили смо чланство у Међународној крематистичкој федерацији која делује у оквиру социјалног савета при Уједињеним нацијама – истиче Душица Вучковић, председница Удружења крематиста „Огањ”. Од када је удружење основано, а то је било давне 1904. године, недавно је први пут добило финансијску помоћ неке домаће институције, тачније Градског секретаријата за заштиту животне средине. Иако још недовољно, државни органи су више него раније спремни да разговарају и саслушају аргументе представника „Огња” који желе да се и Србија и по питању уређења гробаља и кремација угледа на европске земље. 

Можда ће неке изненадити податак да је и у православној Русији прошле године кремирано чак 48 одсто од 235.392 преминула лица, што говори да у многим земљама почивање у урнама све више добија примат над спорим распадањем тела у влажној земљи.

(/slika2)Иако је још педесетих година прошлог века спаљивање у крематоријумима била јерес и у западној Европи, до промена је дошло из више разлога, објашњавају познаваоци прилика. Велики градови света све више оскудевају у земљишту за класичне сахране, а хришћанске цркве су значајно промениле став према спаљивању посмртних остатака. Протестанти су учинили први корак, придружили су им се и католици 1963. године, а и православни свештеници врше опело у капелама за испраћај покојника у крематоријум.

– У Српској православној цркви се може чути мишљење које преовладава, да је кремација само убрзано распадање тела упокојеног, а да се не ради о повреди учења Цркве, као што би, примера ради, било у случају самоубиства – наглашава верски аналитичар Живица Туцић.

 Наш познати форензичар др Оливер Стојковић, руководилац ДНК лабораторије Института за судску медицину, каже да се ћелије после сахране убрзано распадају тако да се шансе да Свевишњи уз помоћ генетског материјала оживи тело умрлог гасе већ после неколико недеља. Ако бисмо веровали у васкрсење тела онда би најбоље било мртве остављати у замрзиваче. Уосталом, шансе да физички васкрсну они који су спаљени у крематоријуму нису ништа мање од оних који су класично сахрањени, каже др Стојковићи истиче да он сам верује једино у васкрсење душе.    

Традиција и обичаји у Србији су, ипак, на страни класичних сахрана. По речима Зорана Марковића, менаџер за односе са јавношћу београдских „Погребних услуга”, само у Београду на Задушнице гробља посети више од 700.000 грађана. Код нас влада култ мртвих, посете гробљима су честе, па многи још за живота обезбеђују гробно место или гробницу где ће их најближи сахранити.

(/slika3)У ширем подручју Београда има око 50 гробаља, а под управом Јавног комуналног предузећа „Погребне услуге” је десет: на Новом гробљу, Централном, Земунском, Старом бежанијском, Топчидерском и Бањичком, по речима портпарола Зорана Марковића нема више простора за нова гробна места. Сахране су могуће само у постојећим породичним гробницама, док на Новом бежанијском, Орловачи, Лешћу и Збегу има још места за нове гробове.

– Прошле године у Београду је сахрањено око десет хиљада умрлих, а још две хиљаде кремирано – помиње Марковић. – Раније су кремирани били само атеисти, а сада се и многи верници одлучују на овај чин. Гробља којима газдују „Погребне услуге” простиру се на 350 хектара и на њима сваког дана буде сахрањено и кремирано 45 покојника, с тим да сахрана има и на осталим гробљима у Београду (Кумодрашком, Миријевском, Жарковачком, Борчанском...) којима управљају локалне самоуправе.

Због недостатка простора за проширење бројних мањих гробаља власници граничних приватних парцела продају земљу за гробнице а цена, по речима Зорана Марковића, достиже цену стамбеног квадрата на Теразијама. Београд је прошле године издвојио милијарду и двеста милиона динара за изградњу нових гробних места, каже наш саговорник и истиче да се планира изградња Новог бежанијског гробља 2, поред постојећег, укупне површине око 60 хектара, у плану је и гробље на авалском подручју од 15 до на 20 хектара, као и гробље на источном подручју града исте величине. Приградска насеља добиће нова гробља која ће заузимати од два до десет хектара, а у плану је и изградња Лешћа 2.

„Приватна” гробља

У Новом Саду на старим градским гробљима нема довољно места, нарочито у Петроварадину и Сремској Каменици, у Зрењанину је због недостатка простора Католичка црква уступила део парцела на свом гробљу за сахрањивање грађана свих вероисповести, у Крагујевцу планирају да откупе још пех хектара како би решили проблем у наредних пет година, док у Нишу у околини „Медијане” настају дивља гробља где приватници продају земљу која се користи за сахрањивање. Ни у Ваљеву у приградским гробљима нема више места, а на тамошњем Новом гробљу планира се проширење.

Београд је још седамдесетих година прошлог века изгледао као острво опасано гробљима, кажу поборници кремације, па наводе податак да преминули након спаљивања „заузима” осам пута мање простора од класично сахрањених. Предност кремирања, по њима је и у томе што је овај чин јефтинији, еколошки и хигијенски прихватљивији.

Научници који су се бавили овом невеселом темом утврдили су да покојник тек што склопи очи постаје плен многобројних бактерија, па онда инсеката, који легу јаја у наборима, отворима и дупљама његовог тела, које постаје поприште грабежи и уништавања. У Француској академији наука 1887. године објављен је рад под насловом „Фауна гроба” у којем се истиче да после три до четири месеца тело покојника нападају инсекти, после осам месеци „смрдне муве поскакуше” које изазивају труљење, на крају прве године у гробу се истичу учинком нарочите грбасте муве, које се из ковчега дижу у ваздух, ако се у том добу обавља ексхумација. Кад се тело покојника потпуно „осуши” појављују се тврдокрилци, па ларвасте животињице које прождиру оно што је остало, а после три године последња група сурластих прождирача довршава овај морбидан процес. Свега овога нема у случају кремирања, подсећају присталице кремирања.

Иначе, зачетник савременог крематистичког покрета био је француски лекар Теопраст Рендо који је још 1642. године рекао: „Дајем предност пламену, чије је деловање много брже него осталих средстава која разграђују мртва тела, док пламен то чини у једном тренутку”.

– Наше удружење се залаже за осавремењивање Закона о гробљима из 1977. године како би људи за живота могли да се изјасне да њихов пепео буде расут над реком, језером, или имањем, да урна од чврстог материјала херметички затворена може да се држи у стану, или да болесници који су преминули у болници од заразних болести обавезно буду кремирани – каже Душица Вучковић и истиче да је земља где су гробља затрована и да се најчешће преко подземних вода загађује животна средина. И у овој области, уверавају у „Огњу”, потребна нам је национална стратегија и усклађивање са прописима Европске уније, а то значи да се кремирању да предност над класичним сахранама, како су то урадиле многе европске метрополе.

Наравно, свако има право да одлучи хоће ли се судњег дана предати земљи или се претворити у пепео, али за почетак, могли би се сложити да је за правилну одлуку потребно више знања, а мање предрасуда.

-----------------------------------------------------------------

Они су кремирани

За кремацију су се још за живота изјаснили Гете, Гарибалди, Наполеон, Фројд, Ајнштајн, Рентген, Бернард Шо, Јуриј Гагарин, Алфред Нобел, Тагоре, а код нас сликар Паја Јовановић, књижевници Иво Андрић, Бранко Ћопић, Оскар Давичо, редитељ Бојан Ступица, глумци Петар Банићевић, Чкаља, оперски певач Мирослав Чангаловић....

 ----------------------------------------------------------------------

Змај је био зачетник

Главни заговорници кремирања и у свету и код нас били су лекари, а разлози које су наводили су пре свега хигијенски. Претеча крематистичког покрета у Србији био је песник и лекар чика Јова Змај, а његов следбеник Јован Јовановић Батут. Министар народног здравља Краљевине Срва, Хрвата и Словенаца др Чеда Михајловић заслужан је што је тадашња држава дозволила алтернативно сахрањивање Законом о санитету. Михајловић је кремиран у Паризу 1933. године, а први председник удружења крематиста „Огањ” др Војислав Кујунџић ексхумиран је после 20 година и кремиран 1968. на Новом гробљу у Београду пошто у време када је умро у Србији није било крематоријума. Кујунџић је био први, а др Александар Костић други доживотни председник „Огња”. Друштву „Огањ” за модерно спаљивање преминулих, како се по оснивању звало, прикључио се између осталих и др Слободан Рибникар, један од оснивача „Политике”.

 ------------------------------------------------------------------------------

 Угледни Срби спаљивани у иностранству

Први крематоријум у Србији пуштен је у рад 1964. године на Новом гробљу и тада су урађене свега 23 кремације. Октобра 1981. године отворен је већи крематоријум на Лешћу, са две пећи. У Новом Саду крематоријум је отворен 2004. године. Касете за смештај четири урне на парцелама су розаријуми, а колумбаријуми имају две урне и смештени су у зиду гробља. На Новом гробљу постоји и парцела са ружама за посипање пепела покојника која се назива Врт сећања, а његово име и презиме урезује се на плочи.

У београдским гробљима почива 602.000 покојника, а од тога 18.000 сахрањено је у розаријумима, а 16.000 у колумбаријумима.

 -----------------------------------------------------

Ценовник

Пензиони фонд дотира са 32.000 динаре сахране пензионера, што је довољно да покрије најскромније сахране. При Удружењу „Огањ”, које има нешто мање од пет хиљада чланова, постоји Солидарни фонд који организује и класичне сахране и кремације. Преко Солидарног фонда сваки грађанин може отплатити трошкове сахране зависно од година старости и финансијских могућности и тако поштедети своје најближе организацијских и финансијских проблема. То је за сада једино месту где се сахрана може платити унапред по знатно нижим ценама од комерцијалних фирми.

По ценовнику „Погребних услуга” цена класичне сахране је 20.000 динара, а кремације 17.000 динара. То укључује преузимање покојника из стана, чување у капели, копање раке, превоз до гробног места, сахрањивање. На ово треба додати још око 20.000 динара за погребну опрему. По закону гробно место је бесплатно, али се плаћа опсег који кошта 7.474 динара, ако је од обичног бетона. Сахрањивање у породичну гробницу је дупло скупље јер је сложеније, подразумева демонтирање и поновно монтирање споменика. Цена кремирања је 12.573 динара, али је годишња накнада за урне дупло јефтиније од такси за гробове која износи око 820 динара.