Мерил Стрип је дива данашњице

Иако је у реалном свету немогуће живети не поштујући правила, Мод ће нас подсетити да, ипак, с времена на време, можемо да застанемо, удахнемо и размислимо где се налазимо. Јер, константно јурећи за животом, ми заправо пропуштамо његов велики део.

Ово je порука комада „Харолд и Мод” Колина Хигинса који ће премијерно бити изведен у недељу увече на сцени Београдског драмског позоришта. Редитељ Милан Караџић лик Мод поверио је Милени Дравић, а Харолда Петру Бенчини.

Милена Дравић је дебитовала у позоришту 1971. године у комаду Боре Ћосића „Улога моје породице у светској револуцији” у режији Љубомира Драшкића. Одмах затим добија улоге у комадима: „Лулу”, „Код лепог изгледа”, следе „Кир Јања” „Чудо у Шаргану”, „Урнебесна трагедија” и многе друге. Упоредо је градила и филмску и телевизијску каријеру. На филм је дошла случајно, редитељ Франтишек Чап запазио је тада средњошколку на насловној страни једне илустроване ревије. Наметнула се шармом и спонтаношћу и током дуге каријере снимила преко 100 филмова. За своје позоришне, филмске и телевизијске улоге добила је највећа признања глумачког еснафа.

Позоришна публика са нестрпљењем ишчекује да Вас види у лику Мод која плени мудрошћу, нежношћу, топлином. Шта вас је подстакло да прихватите да радите ову јунакињу Колина Хигинса?

Овај фантастични текст Колина Хигинса јесте оно што ме је определило да без двоумљења прихватим овај посао. Комад се бави оним што у овим злокобним временима свима недостаје: нежност, љубав, топлина. Овај текст управо то пружа, да кроз наше улоге понудимо публици да се после свих ових страшних ријалити шоуа, и стресних ситуација вратимо емоцијама. Публика је ужасно потцењена. Ми са овом представом желимо да укажемо част публици која је верна и позоришту и уметности. Улога Мод ме је освојила на први поглед, а прихватила сам је пре свега из уметничког разлога. Све разумем! Ситуација је тешка, егзистенција многих људи, колега, редитеља, писаца је угрожена. Култура је у овој земљи скрајнута, поништена. Сада сви ми који смо толико дуго у овом послу, у зависности колико коме преостаје времена у животу, желимо да на поштен начин урадимо свој посао. Моја Мод нуди доброту. Међутим, у овим временима нудити добро изазива подозрење. Ипак, због чисте савести таквих се улога и задатака не одричем.

Мод Вас после извесног периода враћа на сцену. Последњих година, заправо, нисте имали премијеру у позоришту?  

Мод је велика карактерна улога. Последње две, три године нисам радила нову представу. Оно што је важно рећи јесте то да сам у позоришту одиграла много више значајнијих улога у последњим деценијама, него што сам имала прилику да радим и на филму и на телевизији. На филму ту и тамо понеку улогу, понеку епизоду код младих редитеља. Била је то, наравно, добра сарадња, али позориште ми је пружило јако лепе улоге. Ево, сада улогу Мод. Драго ми је што је та улога у позоришту мога града Београда. Јако дуго и успешно сарађујем са Звездара театром. Играмо још увек нашег „Ларија Томпсона” који у октобру обележава 14 пуних сезона на сцени. Драгоцена је била и сарадња са Миланом Караџићем у Тивту на представи „Бокешки Де-мол”. Била је то велика посвећеност послу, осам до девет сати рада у позоришту. То је у Београду немогуће спровести. Људи су презаузети, јуре на све стране. Позориште је, наравно, ограничено, има свој репертоар, представе, друге пробе. То нам ја мало отежавало рад, али овде су сви: Весна Чипчић, Петар Бенчина, Ивана Николић, Љубомир Бандовић, Слободан Ћустић, Драган Петровић Пеле, Бора Ненић, Јелисавета Орашанин, Матеја Поповић, Данина Јефтић, Нађа Маршићевић јако златни. Увек се нађе понеко у екипи да штрчи. Овде не. Можда су се они плашили да ћу ја нешто посебно да захтевам, али нисам. БДП ме је овде позвао као госта. Ја  се овде уопште не осећам као гост. Овде сам са својим колегама на заједничком послу и са жељом да сви заједно урадимо лепу представу...

Оно што Ваша нова сценска јунакиња носи у себи лековито је: љубав која није оптерећена. За Мод је живот весела игра? Колико прича кореспондира са овим временом?

Мод је образована жена која је прошла логор 1943. године. Она подвлачи: „Живот је, како кажу у Ирској, једна весела игра”. Када се неко суочи директно са смрћу, као што се Мод суочила, онда је сваки дан од Бога дат и она за то живи. И када младом човеку упућује речи: „Нови дан, ново узбуђење”, она га бодри. Много младих људи данас је изгубило тло под ногама. Не знају шта ће са собом. Безброј њих је, нажалост, упућено на Интернет. Компјутер је потребан, али ту се, изгледа не може направити тачна мера колико га треба користити. Губе од живота,  у депресији су, што показују и статистике. Мод жели да помогне младом човеку да га ослободи стеге и роботског живота, иако зна да одлази. Кроз ове пробе и текст преиспитала сам и себе, јер и ми смо помало заборавили. Јуримо, трчимо. Зашто јурити за толиким бесмислом? Лепо каже моја Мод: „Данас си овде, а сутра ниси”. Е, то је поента.

Чини ли Вам се да је агресија заменила љубав?

Агресија јесте избила, извињавам се, ви сте представник медија, али медији су апсолутно допринели томе. Не може ми нико рећи да све ово што се последњих година доживљава, а посебно ових дана са разних телевизија, не дотиче никога и да се не жртвује комплетна младост једне земље. Генерације су жртвоване у име неких ствари. То је страшно, а ја видим међу овим девојкама које треба да дипломирају глуму, колико су то часна и добра деца.

Комплименте прихватате као део посла. Да ли се осећате као звезда? Односно, да ли је прошло време дива, великих звезда?

Дива је била Марија Калас, Грејс Кели, Жана Моро... Мерил Стрип као дива данашњице... Постоје земље које негују, негују некога да постане дива. Које све што могу потчине тој особи која има таленат, која има нешто величанствено у себи. Те земље знају то да препознају и подрже. Нажалост, живимо у средини у којој живимо и заиста се не треба заносити да уопште имамо диве. Немамо диве. Немогуће је то на овом тлу. Напротив, учинило се све да се уметност потцени, да се врхунски уметници понизе. Никада нећу заборавити реченицу чувеног европског редитеља Роберта Чулија који је осамдесетих година долазио на Битеф. И који је на позив Мире Траиловић режирао у Атељеу 212 Бокачовог „Декамерона”. То је био такав рад, да смо били као једно јато. Чули нас је фасцинирао толико да смо били тужни што морамо да идемо кући да преспавамо. Он је тада рекао: „Поштујте инструмент који се зове глумац.” Времена су се променила. Зна се шта је у свету, коначно у Европи, велика звезда. Ми имамо сјајне глумце и међу женама и мушкарцима. То је сада генерација Анице Добре, Аните Манчић, Наташе Нинковић, жао ми је што Весна Тривалић не ради више. Ту је Небојша Глоговац, Никола Ђуричко, Горан Јевтић, Милица Михајловић, Драган Мићановић, Ана Софреновић... Има их још јако много. То су људи који би требало сада да дају максимум и да их у томе подрже. Међутим, питање је колико ће моћи да се изборе у овој ситуацији. Старије генерације су још и имале неки простор. На крају смо остали само београдски глумци, а нама је и онај простор био мали. Радујем се успеху Стефана Арсенијевића, Милутина Петровић, младог Владимира Перишића. Ни они немају много могућности. Не знам шта ће се уопште дешавати са кинематографијом. Драго ми је, рецимо, што је редитељ Срдан Голубовић у Кану презентовао свој рад и добио награду за најбољи пројекат. То је нешто што је била лепа вест.

Како видите будућност позоришта?

Не знам шта ће се дешавати са позориштем. Мислим да фали стручни кадар. Недостају људи, иако чујем да их отпуштају, па ми није јасно шта се ту дешава. Иначе, верујем да ће два до три позоришта остати на буџету државе, а да ће већина морати да пређе на систем на којем је Звездара театра засновао свој концепт још давних дана.