Наталитетом „туку” Арапе

Кад је Централни биро за статистику Израела објавио да је на северу земље, ако се изузме Хаифа, арапско становништво постало већинско, у многим јеврејским породицама заподенула се расправа о томе „како можда немају довољно деце”, а дугогодишњи сукоб између Јевреја и Палестинаца око територије неминовно се прелио у својеврсни демографски притисак који осећа свака породица.

Међутим, статистичке бројке често могу да заварају будући да је Израел једна од малобројних економски развијених земаља у свету која бележи позитиван природни прираштај. За разлику од, на пример, већине западноевропских земаља у којима породице просечно имају једно дете, у јеврејској држави просечна породица има више од троје деце, док породице ултраортодоксних Јевреја броје од 10 до чак 14 деце.

Док Јевреје брину процене израелских статистичара да ће популација од милион и по Арапа, колико је живело у Израелу на крају 2008. године, до 2030. порасти на 2,4 милиона или 24 одсто укупне популације, у други план пада чињеница да просечни број деце у јеврејским породицама расте, док је арапским драстично пао за последње четири и по деценије. Свака Палестинка је 1965. године имала у просеку 8,4 детета, док је тај просек у 2008. години био 3,6.

Како каже Нибал Хамдан, Палестинац који живи у Хаифи, арапске породице не могу да воде трку са демографијом.

„Многе породице ће размислити два пута пре него што се одлуче да кућу испуне бројном децом, будући да морају да брину како да их отхране и како да зараде новац неопходан за њихово образовање”, каже Нибал Хамдан, који има малу ћерку.

Иако је арапска популација у Израелу у току 2008. године, према подацима Централног бироа за статистику, порасла за 38.000 људи, статистика такође показује да Јевреји живе дуже од Арапа – мушкарци четири године, а жене три године више.

Међутим, пораст наталитета међу Јеврејима није само плод међуетничког надметања, већ и сплета културних и религиозних разлога. Чињеница да је Израел држава која на свету има највише клиника за плодност према броју становника није само резултат политичке одлуке да здравствено осигурање покрива вештачку оплодњу, већ и чињенице да веома религиозне жене могу да користе ову могућност будући да халаха (јеврејски религиозни закон) позитивно гледа на рад клиника за плодност и труд жена да на све начине искористе модерну медицину како би родиле дете.

Социјални антрополог Сузан Марта Кан, у својој књизи „Репродукција Јевреја”, после вишегодишњег истраживања објашњава како бројни фактори помажу томе да се Израел може назвати правом „пронаталном” државом. Веома је значајно то што рабини сматрају равноправним Јеврејима и децу коју су родиле неудате мајке, потом што је и међу секуларним и међу религиозним Јеврејима одомаћено мишљење да је боље бити самохрана мајка него жена без деце, као и то што држава помаже самохране родитеље.

Осим тога, неудате жене имају исту могућност као и удате жене да покушају да добију дете коришћењем репродуктивне технологије, док халаха нема конкретне забране поводом питања вештачке оплодње, па ни ултраортодоксни рабини немају ништа против овог дела медицине која је за многе друге религије дискутабилна.

Сузан Марта Кан објашњава да такозвано копиле, према јеврејском религиозном закону, може бити рођено само у чину инцеста или прељубе, док прељубу према халахи може да почини само удата жена. Премда ултраортодоксни рабини нису баш заговорници вештачке оплодње јер инсистирају на очувању традиционалне породице, неудатим женама које су вернице они неће замерити чин вештачке оплодње и новорођено дете биће Јеврејин као и сваки остали.

Штавише, својеврсна напредност јудаистичке традиције иде до тога да рабини чак дају предност томе да жена буде вештачки оплођена спермом нејеврејског даваоца јер, како објашњава Сузан Марта Кан, „јеврејска традиција не брине уколико нејеврејин мастурбира”, а тиме се „не долази у опасност да дође до прељубе под којом се дефинише однос удате Јеврејке и Јеврејина који није њен муж”.

Ипак, страх да ће их Арапи бројчано надјачати веома је изражен код сваке јеврејске породице, а иоле религиознији бројно потомство сматрају као својеврсну дужност.

Паула Штерн, председница једне израелске информатичке компаније, каже пак да етнички и религиозни разлози нису били пресудни за то што она има петоро деце.

„Сваки пут када смо добили још једну бебу сматрали смо да породица није комплетна. Тек кад сам родила пето дете, рекла сам да је то то”, каже Штернова, чија породица спада у религиозне.

Ултрарелигиозне јеврејске породице имају више од десеторо деце, што спада међу највише стопе фертилитета за мушкарце са једном женом. Такозване либералне Јеврејке ову појаву објашњавају тиме да се „у ултраортодоксним породицама не користе контрацептивна средства, а следи се библијска традиција која налаже одвојеност од жене, која се потом завршава у време жениних плодних дана”.

Међутим, прсти политике су дубоко у приватном животу људи, тако да ће Јевреји често рећи да је бројност породице „питање живота или смрти”, а да они „немају другог излаза”.

Ненад Радичевић