Јавио се Јуићиро...

Чудесна сила игре давно је у свет велики повукла и младу Татјану Пауновић. Још као ђак београдске балетске школе "Лујо Давичо" запутила се у Монте Карло, код чувеног педагога Марике Бесобрасове, провела тамо пет година и прва је из наше земље која је стекла диплому Академије класичне игре принцезе Грејс.

Након тога уследило је седам успешних сезона у Дрезденском балету. И ваљда је доста било... На јесен се сели у Лајпциг, у трупу у којој је чека место примабалерине. Испричала нам је то овде у свом родном граду у који је стигла... преко Јапана. A и тамо где излази сунце њу је, такође, одвела игра.

Татјани Пауновић јавио се колега и познаник из Немачке Јуићиро Јокозеки, Јапанац, који се из Европе вратио кући. Слободњак који игра свуда по Јапану добио је понуду да учествује на концерту поводом прославе једне балетске школе. За одабрани програм била му је потребна одговарајућа партнерка и Јуићиро се сетио  Београђанке из Дрездена. Играли су "Адама и Еву". И то први пут.

– Дотад никад нисмо били партнери, тек познаници, чак из два града. Јуићиро је играо у Лајпцигу у балету у којем ћу ја ускоро радити. У ствари, био му је потребан неко ко зна кореографију покојног Уве Шолца, његовог некадашњег директора трупе, чије смо неке балете играли и ми у Дрездену. Тако сам стигла до Јапана. Тамо је заиста дивно! А дивно је и обећање да ће ме поново звати у госте – радосно каже Тања Пауновић.

Она признаје да се не опрашта баш лака срца од Дрездена где је играла главне роле у балетима: "Жизела", "Дон Кихот" (Китри), "Узалудна предострожност", "Паганини", у чувеном "Стептексту" Вилијема Форсајта... Било је ту и класичних и модерних играчких креација. Са таквим уметничким багажом сели се у Лајпциг.

– Селидбе нису лака ствар. У Дрездену остављам толико људи са којима сам радила. Додуше, нема тамо више директора Владимира Деревјанка са којим сам доста играла. Он сада са породицом живи у Риму, али је обећао да ће ме звати да повремено играмо заједно. Такав позив увек ће ме обрадовати. Што се Лајпцига тиче, и тамо је дошао нови директор, Канађанин Пол Чалмер. Он је био балет-мајстор у трупи у мојој првој сезони на дрезденској сцени. После је гледао на касетама оно што сам у међувремену радила и стигла ми је понуда: "Потребни су ми први играчи. Ако хоћеш, врата су ти отворена!"

– Дакле, никакве аудиције и... дали су ми два-три месеца за размишљање. И, ја сам преломила!

Тања Пауновић је размишљала о преласку у неки други град или земљу још пре неколико година, пошто је за њу игра и могућност да се овај наш свет једини боље упозна. Премда њега упознајете и преко људи са којима радите. Балетске трупе на Западу данас су као и њихови велики фудбалски тимови, са гомилом странаца. Као и у Дрездену, и у Лајпцигу Татјану очекује један интернационални играчки састав. Ту су и Французи, Италијани, обавезни Руси, Јапанци... Немаца је нешто више него у Дрездену, али и у Лајпцигу они су "мањина" у трупи у којој је, рецимо и то, још једна Београђанка – Маја Вељковић. Тања и Маја су вршњакиње и познају се још из детињства из школских сала и ходника у "Лују Давичу".

Вредан уметник и велики професионалац, Татјана Пауновић нам, ипак, открива известан замор од жестоког дрезденског ритма:

– Жељна сам опуштања. Да се игра мање, а боље. У Дрездену се превише радило и превише играло. Представа за представом. Барем два-три пута месечно играла сам и по две дневно. У Београду такву динамику и толике сате у сали тешко је и замислити. Лајпциг је већ нешто друго. Као град, живљи је од Дрездена, али ја очекујем да ће његов Балет за мене бити лаки предах. Осим тога, са овом трупом ће се више путовати, тим пре што ће ускоро реновирати гледалиште. Не значи то да ће театар затворити капије. Сцена им је толико велика да ће је мало скратити за играче и на њој поставити седишта за неколико стотина гледалаца.

Упитали смо је каква је њена слика о Београдском балету и чули:

– Поштено да вам кажем ја ту слику и немам. Овде сам углавном лети када Народно позориште и не ради. Знам понешто што чујем од пријатеља и из штампе. Али, то је премало.

Поменула је турнеје и позиве, међутим Београда у тој причи нема: