Сцена – једино место истинске среће

„Кад бих по­чео да на­во­дим пе­сме из не­ве­ро­ват­ног ка­та­ло­га Бо­ба Ди­ла­на, то би из­гле­да­ло као да чи­там ен­ци­кло­пе­ди­ју”, ре­као је сво­је­вре­ме­но аме­рич­ки му­зи­чар Том Пе­ти.По­тра­ја­ло би и на­бра­ја­ње свих при­зна­ња ко­ји­ма је Ро­берт Алан Ци­мер­ман овен­чан про­те­клих де­це­ни­ја – Гре­ми, Оскар, По­лар, Пу­ли­цер, На­ци­о­нал­на ме­да­ља за умет­ност… Увр­шћен је у Ро­кен­рол слав­них, Хол слав­них ком­по­зи­то­ра, Не­швил­ски и Бри­тан­ски хол слав­них...

Рет­ко ко се не­ће сло­жи­ти са оце­ном да овај умет­ник има уни­кат­ну уло­гу у исто­ри­ји му­зи­ке. За ми­ли­о­не по­што­ва­ла­ца он је нај­ве­ћи кан­та­у­тор ика­да, је­дан од ти­та­на му­зи­ке, ак­ти­ви­ста, про­рок... Џо­ни Кеш је дав­но ре­као да је Ди­лан „нај­ве­ћи пи­сац на­шег вре­ме­на”. Ути­цао је на му­зи­ча­ре ра­зних ге­не­ра­ци­ја, а ме­ђу њи­ма су Џон Ле­нон, Пол Ма­карт­ни, Нил Јанг, Деј­вид Бо­уи, Бра­јан Фе­ри, Пе­ти Смит, Том Вејтс... Џо Стра­мер је јед­ном из­ја­вио да је Боб „по­ста­вио те­мељ за озбиљ­ност, ду­хов­ност и ду­би­ну рок му­зи­ке”, а Брус Спринг­стин: „Боб је осло­ба­ђао наш ум на на­чин на ко­ји је Ел­вис осло­ба­ђао на­ше те­ло”.

На­шао се и на ли­сти 100 нај­зна­чај­ни­јих лич­но­сти про­шлог ве­ка у из­бо­ру ма­га­зи­на „Тајм”. Ње­го­ва пе­сма „Li­ke a Rol­ling Sto­ne” на­шла се на пр­вом ме­сту ли­сте 500 нај­бо­љих пе­са­ма свих вре­ме­на у из­бо­ру ма­га­зи­на „Ро­линг­стон”. И ка­да је ма­га­зин „Ан­кат” пра­вио ли­сту пе­са­ма ко­је су про­ме­ни­ле свет, на пр­вом ме­сту би­ла је „Li­ke a Rol­ling Sto­ne”.

О то­ме ко­ли­ко је Ди­лан ути­ца­јан у све­ту му­зи­ке нај­бо­ље све­до­че об­ра­де ње­го­вих пе­са­ма. Пре­ма не­зва­нич­ним по­да­ци­ма, ура­ђе­но је чак 5.870 об­ра­да ње­го­вих пе­са­ма. Ура­ђе­но је чак 357 вер­зи­ја ну­ме­ре „Blo­win’ In The Wind”, 217 ва­ри­јан­ти пе­сме „Don’t Think Twi­ce, It’s All Right”, 181 пут об­ра­ђе­на је „I Shall Be Re­le­a­sed”… Ме­ђу 2791 умет­ни­ком ко­ји су да­ли сво­је ви­ђе­ње Ди­ла­но­вих пе­са­ма су Џи­ми Хен­дрикс, „Ро­линг­стон­си”, Нил Јанг, Род Стју­арт, Том Пе­ти, Ерик Клеп­тон, „Ганс ен ро­у­зис”, „Ra­ge Aga­inst the Mac­hi­ne”, „Вајт страјпс”, Пи­тер, Пол и Ме­ри, Бра­јан Фе­ри…

А Боб на све хва­ле скром­но ка­же: „Овај свет је пре­на­тр­пан. Те­шко је до­ћи до вр­ха”.

Ме­ђу­тим, има и оних ко­ји оспо­ра­ва­ју ње­гов рад. Кри­ти­чар Ник Кон об­ја­снио је јед­ном: „Он је ми­но­ран та­ле­нат са ве­ли­ким да­ром за са­мо­про­мо­ци­ју”. А кри­ти­чар Џек Маркс окри­вио га је да је „увео аро­гант­но по­на­ша­ње у ро­кен­рол”. Не­дав­но га је чак и Џо­ни Ми­чел ока­рак­те­ри­са­ла као „пла­ги­ја­то­ра”.

Бо­ба Ди­ла­на но­ви­на­ри че­сто опи­су­ју као нај­та­јан­стве­ни­јег чо­ве­ка у ро­кен­ро­лу. Не во­ли ме­ди­је,рет­ко да­је ин­тер­вјуе, а ка­да и при­ста­не на раз­го­вор, ма­ло го­во­ри, че­сто је ци­ни­чан и не­при­ја­тан. Јед­ном је на пи­та­ње шта ра­ди са сво­јим нов­цем од­го­во­рио: „Обла­чим га”. Дру­ги пут је, го­во­ре­ћи о му­зи­ци, ре­као: „Не­ке мо­је пе­сме су око че­ти­ри ми­ну­та, не­ке пет, а, ве­ро­ва­ли или не, не­ке су 11 или 12 ми­ну­та”. Чу­ве­на је још јед­на из­ја­ва: „Ка­ква је ко­рист од фа­но­ва? Не мо­жеш да је­деш апла­уз за до­ру­чак”.

Аме­рич­ка ам­ба­са­дор­ка Ме­ри Вор­лик за „По­ли­ти­ку” ка­же да Бо­ба Ди­ла­на опи­су­ју као пе­сни­ка, му­зи­ча­ра, хро­ни­ча­ра и фолк умет­ни­ка:

– Ак­ту­ел­на до­га­ђа­ња ше­зде­се­тих го­ди­на уткао је у тра­ди­ци­о­нал­не фолк те­ме, по­е­зи­ју и му­зи­ку, што је у то вре­ме би­ла ре­во­лу­ци­о­нар­на про­ме­на. Та син­те­за му­зи­ке, кул­ту­ре и по­е­зи­је, пра­ће­на са­мо­и­спи­ти­ва­њем, има­ла је из­у­зет­но јак ефе­кат не са­мо на фолк му­зи­ку, већ и на ро­кен­рол, поп, блуз и џез. Тек­сто­пи­сци мно­гих му­зич­ких пра­ва­ца свр­ста­ва­ју га ме­ђу нај­у­ти­цај­ни­је му­зи­ча­ре.

Ам­ба­са­дор­ка Вор­лик сма­тра да се Ди­лан са по­себ­ном сна­гом обра­ћао љу­ди­ма у спе­ци­фич­ним пе­ри­о­ди­ма.

– Ше­зде­се­тих го­ди­на Ди­ла­но­ва му­зи­ка по­зи­ва­ла је пу­бли­ку да од­го­во­ри на го­ру­ћа пи­та­ња као што су си­ро­ма­штво, рат и ра­сна дис­кри­ми­на­ци­ја. Са­вре­ме­ни ак­ти­ви­зам ви­ше је по­све­ћен гло­бал­ним про­бле­ми­ма – за­шти­ти жи­вот­не сре­ди­не, гла­ди у све­ту, при­хва­та­њу раз­ли­чи­то­сти – и са­мим тим чу­је се ви­ше ста­во­ва. Иако сам си­гур­на да ће аме­рич­ки умет­ни­ци на­ста­ви­ти да јав­но го­во­ре о овим пи­та­њи­ма, сум­њам да ће ико ика­да ви­ше има­ти ути­цај ка­кав је имао Боб Ди­лан.

Ам­ба­са­дор­ка Вор­лик при­се­ћа се да је Ди­ла­но­ву му­зи­ку пр­ви пут чу­ла се­дам­де­се­тих го­ди­на у Аустра­ли­ји, као ти­неј­џер, то­ком та­да­шњих де­ба­та у САД о људ­ским пра­ви­ма, пи­та­њи­ма рав­но­прав­но­сти по­ло­ва и ан­га­жо­ва­њу Аме­ри­ке у Ви­јет­на­му. При­зна­је да ни­је има­ла при­ли­ку да упо­зна слав­ног умет­ни­ка, али до­да­је да ће ве­че­рас би­ти у пу­бли­ци:

– Ра­ду­јем се што ћу при­су­ство­ва­ти кон­цер­ту и што ћу ово ис­ку­ство по­де­ли­ти са хи­ља­да­ма љу­ди ко­ји ће би­ти у Бе­о­град­ској аре­ни – ка­же Ме­ри Вор­лик.

Боб Ди­лан је че­сто по­на­вљао: „Мно­го му­зи­ча­ра не мо­же да под­не­се тур­не­је, али за ме­не је то као ди­са­ње. Че­сто је у мом жи­во­ту је­ди­но ме­сто истин­ске сре­ће би­ла сце­на”. На том ме­сту, ко­је му је то­ли­ко пу­та при­у­шти­ло ра­дост, ви­де­ће­мо га ве­че­рас!

Је­ле­на Ко­при­ви­ца

----------------------------------------------

Ки­не­ска хра­на за Ди­ла­на

Ср­ђан Сто­ја­но­вић, ко­ји је 18. ју­на 1991. го­ди­не уче­ство­вао у ор­га­ни­за­ци­ји пр­вог кон­цер­та Бо­ба Ди­ла­на у Бе­о­гра­ду, се­ћа се да је на­ступ аме­рич­ког му­зи­ча­ра на зе­мун­ском ста­ди­о­ну „Га­ле­ни­ка” био у пред­ве­чер­је ра­та. Иако су се ор­га­ни­за­то­ри на­да­ли да ће на кон­цер­ту би­ти 7.000 љу­ди, про­да­то је 4.500 ка­ра­та:

– Жи­вео сам у Ми­не­со­ти ода­кле је он, и знао сам да не во­ли да при­ча ни са но­ви­на­ри­ма, ни са про­мо­то­ри­ма, чак је у то вре­ме ко­му­ни­ка­ци­ју са бен­дом одр­жа­вао пре­ко лич­ног аси­стен­та. А ја пред кон­церт у Зе­му­ну об­у­чем ма­ји­цу са нат­пи­сом Ми­не­со­та, одем до ње­го­вог лич­ног аси­стен­та и ка­жем: „Ја сам жи­вео у Ми­не­со­ти, по­здра­ви­те го­спо­ди­на Ци­мер­ма­на, во­лео бих да се срет­нем с њим”. По­сле три ми­ну­та до­ла­зи аси­стент и ка­же ми да Ди­лан хо­ће да ме при­ми, а ја у шо­ку! При­ча­ли смо по­ла са­та о Ми­не­со­ти, ко­ја је јед­на од нај­леп­ших аме­рич­ких др­жа­ва, о за­шти­ће­ном при­род­ном ре­зер­ва­ту крај Хи­бин­га у ко­ме је од­ра­стао, о му­зи­ци, по­ли­ти­ци…

По­што се сад сви ба­ве рај­де­ри­ма му­зи­ча­ра, се­ћам се да је Ди­лан тра­жио да му се до­не­се је­лов­ник из би­ло ког ки­не­ског ре­сто­ра­на и на­су­ми­це за­о­кру­жио је­дан број, та­ко да је са­мо то и јео.