Ништа није случајно...

– Мислим да ни у животу ни у спорту ништа није случајно. Ни то што сам баш ја после шеснаест година освојила прву медаљу за нашу атлетику на европским првенствима. Као клинка 1990. године гледала сам преносе из Сплита и када је Снежана Пајкић освојила златну медаљу плакала сам пола сата и рекла мајци да морам да постанем атлетичарка...

И постала је. Прву званичну трку имала је већ на јесен на Кросу "Политике" као пинирка. Није победила, била је само тринаеста али трчала је довољно добро да је Славко Кузмановић, који је завршавао такмичарску кaријеру и започињао тренерску, примети и позове на тренинг.

Наредне године победила је у трци пионирки на Кросу "Политике" а остало је већ историја...

– Није можда ни случајно то што сам баш у Гетеборгу одвојила "сребро". Овде сам 1999. на Европском првенству за млађе сениорке освојила "злато" уз европски рекорд на 10.000 метара и "бронзу" на 5.000 метара, а сада сам ту колекцију гетеборшких медаља комплетирала. Ипак ово "сребро" је највредније, – говорила је дан после маратонске трке Оливера Јевтић.

Питање које се наметало је да ли друго место, после "преспаване ноћи" оцењује као освајање "сребра или губитак "злата".

– Све време док сам се припремала за Европско првенство размишљала сам о медаљи. Било којој. Верујте, радовала бих се и "бронзи" јер у каријери сам имала превише четвртих места, али анализирајући у мислима сваки до 42.195 метара мислим да сам освојила "сребро" и да нисам изгубила "злато" јер је трка једноставно била таква да ми није одговарала. Била је преспора у првом делу тако да је темпо много више одговарао споријим маратонакама каква је победница Немица Мајш. Нажалост, временске прилике нису ми дозвољавале да судбину узмем у своје руке и да убрзам трку до жељеног нивоа. Киша и јак ветaр би ме убили ако бих се издвојила. То се десило Рускињи Пермитиној која је постала жртва сопствене тактике и сопственог темпа.

Пермитина је у финишу изгубила прво место од Рајшове, па друго од Јевтићева, али успела је да сачува "бронзу", а маратонке брже и од Рајшове и од Пермитине (Биктимирова и Балциунаите брже и од Јевтићеве) остале су далеко за њима.  

– Знала сам и говорила свима да су изненађења могућа, да увек постоји прилика да нека такмичарка надмаши себе. Тако је било на прошлом Европском првенству у Минхену када је све изненадила Италијанка Марија Гвида и освојила златну медаљу. Од тада је нигде нема. Исто то је учинила и Немица. Темпо јој је одговарао. Кренула је у финиш из позадине и заслужено победила. Надам се да се неће изгубити као Гвида...

Тренутак у којем је Мајшова достигла нашу репрезентативку није се видео у преносу, чак ни наши малобројни "навијачи" дуж стазе у Гетеборгу нису га видели...

– Заиста ме је изненадила. Знала сам, док сам трчала укорак са Биктимировиом, да ћу је "отрести" кад пожелим и даћу пре циља престићи водећу Пермитину без обзира на наизглед велику предност. Пре него што сам кренула у напад питала сам једног нашег човека, Крагујевчанина који је већи део стазе пратио на бициклу, шта се дешава иза мене. Да ли ми се нека маратонка приближава? Довикнуо ми је да је Италијанка иза мене, а ја сам знала да Ђеновезе не може да ме угрозити. Ни он није видео да је Мајшова започела финиш тако да сам се заиста изненадила када сам је осетила уз себе. Покушала сам да јој се одупрем, али искуство ми је показало да јаку промену темпа плаћам стомачним боловима. Нисам смела јако да убрзам, а она је била у пуном налету. Ипак, да је до краја био још километар, два кладила бих се на себе.

У Гетеборгу део каријере Оливера Јевтић је оставила за собом. После сјајне јуниорске каријере и светских и европских медаља, великих успеха у конкуренцији млађих сениорки и запажених пласмана на највећим сениорским такмичењима (најуспешнија европска маратонка на Светском првенству и Олимпијским играма) Оливера Јевтић је освојила прву "велику" сениорску медаљу. Време је за нове планове.

–Највероватниј представљаћу Србију 8. октобра на Првом светском првенству у трчању на друму у Дебрецину на стази од 20 километара. А дотад ћу рамислити на којем ћу представљати себе и посредно своју земљу, јер на великим маратонима не трчи се у репрезентативном дресу. Тренер Кузмановић ми каже да се са овом медаљом све мења. Сада ми чекамо понуде и позиве за трке и – бирамо...

--------------------------------------------------------------------------

Води читав тим у Тунис на одмор

– Прво идем на заслужен одмор. Мојим пријатељима и спаринг партнерима, сапатницима са Златибора и Копаоника Николи Стаменићу, Александру Миловановићу, Мирку Петровићу, Данијелу Вукајловићу, Едину Зуковићу и Марији Папић обећала сам одмор у Тунису ако освојим медаљу. Дакле водим их у Тунис да се и они и ја одморимо десетак дана. Морам да се исунчам и опоравим, а онда опет 35 километара дневно, – каже наша најбоља атлетичарка.

Кенија се исплатила

Први пут ове године Оливера Јевтић и Славко Кузмановић отпутовали су у Кенију на базичне припреме.

– Све муке и напори током тренинга у Кенији најзад су се исплатили. Када сам после Кеније отишла на маратон у Бостону и била тек седма уз доста проблема, истина гинеколошке природе, уплашила сам се да је све било узалудно. Међутим, тренер Кузмановић је тврдио да ће дани и дани тренинга из Кеније дати плод, ако не у Бостону, онда сигурно у Гетеборгу. Тако је и било. Опет је био у праву...