КОМЕ И ЗАШТО ОДГОВАРА СРБИЈА У НЕРЕДУ

Поводом текста ,,Чистачки оптимизам”, ,,Политика“ 2. јуна

Не знам зашто је г. Маринку М. Вучинићу потребно да своје неслагање са мојим личним ставовима уопштава на ниво невладиног сектора. То само дефокусира расправу о неопходности „великог спремања Србије“ за које се залажем. Апсолутно је погрешна претпоставка да је невладин сектор монолитан друштвени актер окупљен око јединственог система вредности. Невладин сектор је збир независних, самосталних организација које се разликују по свему а пре свега по „основним разлозима свог постојања и деловања“. Питање односа са државом било је јасно и једноставно када се део невладиног сектора ујединио у жељи да допринесе паду недемократског Милошевићевог режима. После 5. октобра отвориле су се могућности да кроз процес демократизације основне цивилизацијске вредности (између осталих, поштовање људских и мањинских права, једнакост и забрана дискриминације, увођење правне сигурности за грађане и грађанке...) постану вредности на којима ће се градити и српска држава и српско друштво. Не може се борити против корупције, монопола, неправде мимо институција државе. Не може се променити положај Рома, особа са инвалидитетом, жена које трпе насиље без сарадње са државом. И није тачно да та сарадња онемогућава критику свега онога што не ваља. Напротив. Свођење улоге цивилног друштва искључиво на критику власти јесте заправо његово свођење на јалово критизерство без преузимања бар дела одговорности за неопходне промене.

Не разумем шта је чудно ако кажем да се „Србија мора уредити као држава да би преживела и као уређено друштво.“ Многи теоретичари транзиције говоре о посткомунистичким државама као о „незавршеним, слабим, нестабилним и неуређеним. На моју жалост, међу те државе још увек се убраја и Србија у којој живимо, и то зато што многи који су били на власти и пре и после 5. октобра намерно нису желели да Србију уреде као државу јер су у „институционалном нереду“ лакше остваривали своје личне интересе. Мислим да је актуелна економска али и политичка и друштвена криза напросто изнудила политику која мора да Србију институционално уреди и мени се чини да је тај процес, уз све тешкоће, започет.

Још теже разумем шта г. Вучинићу смета када кажем да „српско друштво мора изаћи из деценија ескапизма и уклопити се у параметре и вредности 21. века да би преживело у уређеној држави Србији“. Јер, он сам, већ у следећој реченици („Највећи проблем Србије је у томе што она има слабо и разорено друштво а било би логично да се представник невладине организације залаже пре свега за стварање што снажнијег друштва као основне претпоставке за успостављање стабилног политичког и државног система.“) заступа идентичан став и од мене очекује да се залажем управо за оно за шта се у свом тексту и залажем!?! Заиста су у „Србији могући и најневероватнији идеолошки лупинзи и обрти“!

Многима се, па и господину Вучинићу, очигледно не допада мој позив на „Велико спремања Србије“ и симболична употреба метле у те сврхе. То спремање и ту „метлу“ неки су раније називали „шести октобар“, неки лустрација, док су трећи, углавном они који су се осетили угрожени питањем одговорности за јавно деловање, то називали „чистком“ или „повратком оловних времена“.

Зато не могу да се отмем утиску да г. Вучинићу, као и неким другим члановима његовог хора, посебно тешко пада моје неповерење у „напредњаке“ и то што констатујем „континуирану изборну маргинализацију Коштунице и његове анахроне антиевропске политике.“ Шта могу, добро памћење и бројеви су крајње непријатна ствар.

И на крају, сматрам изузетно важним што је позив тајкунима да се присете својих обавеза био љубазан и да бар за сада не личи на јавна „рибања“ каква смо, рецимо, видели у Русији. То значи да није реч о „чишћењу од“ већ о „спремању за“, што је од кључне важности за будућу демократску стабилност Србије.