KOME I ZAŠTO ODGOVARA SRBIJA U NEREDU

Povodom teksta ,,Čistački optimizam”, ,,Politika“ 2. juna

Ne znam zašto je g. Marinku M. Vučiniću potrebno da svoje neslaganje sa mojim ličnim stavovima uopštava na nivo nevladinog sektora. To samo defokusira raspravu o neophodnosti „velikog spremanja Srbije“ za koje se zalažem. Apsolutno je pogrešna pretpostavka da je nevladin sektor monolitan društveni akter okupljen oko jedinstvenog sistema vrednosti. Nevladin sektor je zbir nezavisnih, samostalnih organizacija koje se razlikuju po svemu a pre svega po „osnovnim razlozima svog postojanja i delovanja“. Pitanje odnosa sa državom bilo je jasno i jednostavno kada se deo nevladinog sektora ujedinio u želji da doprinese padu nedemokratskog Miloševićevog režima. Posle 5. oktobra otvorile su se mogućnosti da kroz proces demokratizacije osnovne civilizacijske vrednosti (između ostalih, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, jednakost i zabrana diskriminacije, uvođenje pravne sigurnosti za građane i građanke...) postanu vrednosti na kojima će se graditi i srpska država i srpsko društvo. Ne može se boriti protiv korupcije, monopola, nepravde mimo institucija države. Ne može se promeniti položaj Roma, osoba sa invaliditetom, žena koje trpe nasilje bez saradnje sa državom. I nije tačno da ta saradnja onemogućava kritiku svega onoga što ne valja. Naprotiv. Svođenje uloge civilnog društva isključivo na kritiku vlasti jeste zapravo njegovo svođenje na jalovo kritizerstvo bez preuzimanja bar dela odgovornosti za neophodne promene.

Ne razumem šta je čudno ako kažem da se „Srbija mora urediti kao država da bi preživela i kao uređeno društvo.“ Mnogi teoretičari tranzicije govore o postkomunističkim državama kao o „nezavršenim, slabim, nestabilnim i neuređenim. Na moju žalost, među te države još uvek se ubraja i Srbija u kojoj živimo, i to zato što mnogi koji su bili na vlasti i pre i posle 5. oktobra namerno nisu želeli da Srbiju urede kao državu jer su u „institucionalnom neredu“ lakše ostvarivali svoje lične interese. Mislim da je aktuelna ekonomska ali i politička i društvena kriza naprosto iznudila politiku koja mora da Srbiju institucionalno uredi i meni se čini da je taj proces, uz sve teškoće, započet.

Još teže razumem šta g. Vučiniću smeta kada kažem da „srpsko društvo mora izaći iz decenija eskapizma i uklopiti se u parametre i vrednosti 21. veka da bi preživelo u uređenoj državi Srbiji“. Jer, on sam, već u sledećoj rečenici („Najveći problem Srbije je u tome što ona ima slabo i razoreno društvo a bilo bi logično da se predstavnik nevladine organizacije zalaže pre svega za stvaranje što snažnijeg društva kao osnovne pretpostavke za uspostavljanje stabilnog političkog i državnog sistema.“) zastupa identičan stav i od mene očekuje da se zalažem upravo za ono za šta se u svom tekstu i zalažem!?! Zaista su u „Srbiji mogući i najneverovatniji ideološki lupinzi i obrti“!

Mnogima se, pa i gospodinu Vučiniću, očigledno ne dopada moj poziv na „Veliko spremanja Srbije“ i simbolična upotreba metle u te svrhe. To spremanje i tu „metlu“ neki su ranije nazivali „šesti oktobar“, neki lustracija, dok su treći, uglavnom oni koji su se osetili ugroženi pitanjem odgovornosti za javno delovanje, to nazivali „čistkom“ ili „povratkom olovnih vremena“.

Zato ne mogu da se otmem utisku da g. Vučiniću, kao i nekim drugim članovima njegovog hora, posebno teško pada moje nepoverenje u „naprednjake“ i to što konstatujem „kontinuiranu izbornu marginalizaciju Koštunice i njegove anahrone antievropske politike.“ Šta mogu, dobro pamćenje i brojevi su krajnje neprijatna stvar.

I na kraju, smatram izuzetno važnim što je poziv tajkunima da se prisete svojih obaveza bio ljubazan i da bar za sada ne liči na javna „ribanja“ kakva smo, recimo, videli u Rusiji. To znači da nije reč o „čišćenju od“ već o „spremanju za“, što je od ključne važnosti za buduću demokratsku stabilnost Srbije.