Došlo vreme, sve se preokrene

Baš kao što sam pisao u prošloj kolumni, što bi naš narod rekao, „nema da fali”, potvrdu iznete teze da će vlast biti primorana da nekako kanališe frustriranost i nezadovoljstvo pristalica propalog blokaderskog pokreta dobih već tokom ove sedmice. Na stranu to što su se blokaderi međusobno zakrvili, jer u maloj bari punoj krokodila svako smatra da ima pravo na svoje parče mesa, te im i ta činjenica dodatno pojačava frustraciju i svest da protiv Vučića više nemaju nikakve šanse, kao i činjenica da su dodatno pogoršali ionako užasne odnose sa aktuelnom opozicijom, za koju, ruku na srce, ni najrođeniji više ne glasaju, no sve to kada se skupi i na to doda apsolutni nedostatak bilo kakve smislene ideje, politike, poverenja u narodu, jasno je da će se njihovo nezadovoljstvo još više uvećavati.

U tome leži ozbiljna opasnost, jer činjenica je da su na ulici ostali samo najekstremniji i najplaćeniji, odnosno radikalno-levičarska agentura, koja će za platu, jer im je politički aktivizam jedini posao i izvor prihoda, stalno izlaziti na ulice i demonstrirati. Srbija je, kao i većina zemalja u zapadnoj Evropi, ali i u SAD, dobila kategoriju profesionalnih političkih aktivista i to je danas zanimanje kao i svako drugo. Sedite i izračunajte koliko ima zaposlenih u brojnim prosorosovskim nevladinim organizacijama i to vam je okvirno broj onih koji izlaze i blokiraju ulice, jer to im je posao za koji su plaćeni. Uostalom, videli ste identične scene i u Nemačkoj, gde su radikalni levičarski fanatici pokušali da zabrane održavanje kongresa AFD, svesni da AFD galopira u popularnosti kod Nemaca, te da će verovatno na narednim izborima odneti prilično ubedljivu pobedu. Isti je scenario – blokade puteva, napadi na policiju, napadi na članove AFD, odlasci ispred njihovih kuća, divljanje i paljenje institucija…

Dakle, princip je svuda isti, a kako sve lošije stoje svuda u svetu, tako će biti sve ekstremniji do faze dok ne započnu ozbiljne građanske sukobe. To im je negde zadatak i kod nas da učine i zato vlast mora da otvori četvore oči. Dodatnu snagu dobili su nedavnom pobedom krajnje radikalne levice na izborima unutar američke Demokratske stranke, gde su oni koji su bili Klintonova ili Obamina struja, mila majka naspram ovih što su odneli pobedu, jer je reč o krajnjim anarhistima koji će izaći Trampovim kandidatima na crtu. Možete samo da zamislite na šta će ličiti ta kampanja i na šta će tek ličiti američki predsednički izbori kada takvi ekstremisti budu kandidovali nekog njihovog uličara. Sve ovo pišem, jer sve to nas čeka. Američke demokrate su glavni pokrovitelj ANTIFA pokreta i svih radikalnih levičara širom sveta, pa i kod nas. Poenta je da se u političkom aktivizmu sve više naginje ka krajnje ekstremnim situacijama i tu neće biti milosti za protivnike. Shodno takvoj agendi, a kada se na sve doda i prilična nemoć, kao i činjenica da narod većinski ne prihvata ludilo koje mu se nameće, ekstremni vidovi političkog aktivizma kod nas će samo rasti. Nedavno ste imali primer u Grčkoj, gde je krajnje anarhistička politička organizacija izvršila terorističke napade u Solunu, bacajući Molotovljeve koktele na automobile i kuće narodnih poslanika Nove demokratije i ubivši ženu, majku narodne poslanice Nove demokratije Afroditi Nestori. Nemojte se začuditi ako se sa sličnim scenarijima krene i kod nas, posebno kada izborni rezultati postanu realnost koja će prilično zaboleti blokaderski pokret. Dakle, to što je obojena revolucija propala i što je intenzitet protesta nikakav, odnosno oni su postali merna jedinica za politički besmisao, ne znači da vlast može da se opusti. Naprotiv, vlast mora da otvori četvore oči i da sa punom pažnjom prati svaki besmisleni protest, kao i aktivnosti onih koji ih organizuju, jer oni u tom sumanutom besmislu zapravo potražuju njihov smisao, a to je podizanje bunta i aktivizma kroz ekstremne akcije, jer smatraju da samo tako mogu da dođu do konačnog cilja, a to je pobeda revolucije i zbacivanje tradicionalne i nacionalne vlasti, odnosno gušenja domaćinske Srbije.

Videli smo tokom ove sedmice nekoliko besmislenih protesta. Jedan je bio u Rakovici gde nekakav samonazvani zbor građana traži smenu načelnika policije u Rakovici. Drugi je bio u Pančevu, gde se ne više od dvadesetak ljudi okupilo da protestuje protiv prvostepene sudske odluke donete prema izvesnom Andreju Tanku, tzv. studentu koji je prskao iz bočice nekakvom tečnošću policajce u kordonu. Oba protesta sve ukupno ne zna se da li su imala više od 50 ljudi, no medijski su bili do ludila promovisani, a radikalne parole, pa i ponašanje učesnika prelazili su sve moguće granice. Uvrede koje su izgovarane policajcima, iskaljeni bes, urlanje, sve to činilo se da je neko zaboravio ključ od ludnice, pa su pacijenti pobegli na ulice Rakovice i Pančeva i da imaju nekakav performans.

Ipak, nije tako. To je agenda kako da se profesionalni radikalno-levičarski aktivisti ponašaju i da izazivaju policiju, jer cilj je nered. Taj tzv. student Tanko je takođe profesionalni politički aktivista, vrlo ekstremnih pogleda i ponašanja, te kao organizator studentskih blokada činio je to isključivo u cilju političke agende njegovog ideološkog pokreta, a ne zato što je tražio pravdu za stradale pod nadstrešnicom. Njemu, kao i velikom broju onih koji su tu tragediju zloupotrebljavali, pad nadstrešnice bio je samo vezivno tkivo do pokretanja odavno spremane revolucije na našim fakultetima. Uostalom, ni Tanko, ni njegove kolege saborci više to i ne kriju. Nadstrešnica je odavno zaboravljena, a jedini zahtev su sada izbori, jer su oni šansa da se nešto pokrene u smislu ponovnih protesta, posebno ako rezultat bude nezadovoljavajući.

Do tada, koristiće se svaki mogući povod za nekakav protest, pa makar i od deset ljudi, jer aktivizam je važan čak i kada je skroz besmislen. Oni koji na protest dolaze su svakako ideološki našpanovani i oni neće menjati mišljenje, jer oni su u toj sektaškoj priči odavno, a cilj je dalje širenje sekte i da se tzv. vatra pobune održi. Protest može da bude i zbog kašnjenja autobusa na stajalištu, zbog vage na Terazijama, toplog vremena ili obilne kiše, ali bitno je da on postoji. Sa druge strane, većina racionalnog sveta na sve to gleda kao na ludost i činjenica je da ogroman broj ljudi negoduje na takvo ponašanje. No, upravo je to i želja ovih što protestuju, jer poenta je da izazovu neuralgičnu, odnosno incidentnu situaciju. Svaki sukob njima diže rejting i podiže mlade, što je ključno za dalje revolucionarne korake. Trenutno, boli ih to što ih narod ne prihvata, što više nisu avangarda kao što su bili prošle godine i što je narod prozreo prevaru. Boli ih to što narod više ceni izgrađene puteve i fabrike, kao i činjenica da je daleko bolji životni standard nego ikada, a što je Vučićev osnovni predizborni adut, nego što ceni njihovo ludiranje na ulici i što ne razume šta oni zapravo hoće.

Najviše ih boli što ih se više niko ne plaši i otvoreno im se suprotstavlja, ali zato se oni dodatno radikalizuju i spremaju se za pokretanje ekstremnih vidova političkog aktivizma. Baš to većinsko nerazumevanje naroda za njihovo ponašanje kod njih stvara najgoru frustraciju, jer do njihovog mozga ne dopire da običnog čoveka to za šta se oni zalažu, a ruku na srce malo ko shvata za šta se zalažu, nikoga zapravo ne zanima. Zato će uvrede prema policajcima biti sve izraženije, kao i napadi na policiju, a nemojte se začuditi da i ovde pokrenu talas paljenja imovine ili automobila, pa i fizičkih nasrtaja na članove porodica, funkcionera vladajuće koalicije.

Otuda, borba za normalnu i pristojnu Srbiju, što bi se reklo, domaćinsku i tradicionalnu, tek predstoji.

*Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista