Vranjanac projektovao Putinovu rezidenciju

Vranje – Tomislav Marković i danas kada ima 88 godina deluje sveže, raspoloženo i nasmejano. Srećemo se na terasi hotela „Vojvoda Putnik” u centru njegovog rodnog grada u koji dolazi tek u nekoliko navrata tokom godine. I supruga je iz ovdašnje čaršije. Kaže nam da je sokake i kaldrmu svoga grada napustio 1963. godine na početku svoje karijere arhitekte.

„Žao mije što Vranje danas izgleda ovako. U mladosti sam imao zanosne ideje kao arhitekta da od ovog prostora načinimo nešto što će biti temeljno oblikovano i skladno. Radio sam na prvom Urbanističkom projektu grada sredinom šezdesetih godina i bio je to prvi plan takve vrste koji je predviđao sagledavanja svih potreba jednog grada i njegov razvoj. Danas to izgleda sve sasvim drugačije i malo šta se može popraviti”, govori Marković iz arhitektonskog ugla na aktuelni urbanistički izgled Vranja.

Arhitektonski pečat u rodnom gradu Marković je ostavio projektom zgrade pošte u centru grada za koju i danas tvrdi „da je najlepše uklopljeni objekat u jednu prostornu celinu”. Tu su i stambeni objekti kompleksa nazvanog „Lepa Brena”, kao i objekat Biznis zone pošta – banka. Tih godina seća se po noćnim druženjima sa orkestrom Bakije Bakića i vranjanskim advokatima, od kojih izdvaja Jovicu Avramovića koji se bavio i za to vreme nesvakidašnjim sportom – tenisom.

„Danas mi je posebno žao što ovde u Vranju, podno Pržara nismo sa mojim profesorom i master mentorom, arhitektom Bogdanom Bogdanovićem, realizovali monumentalni spomenik revoluciji, koji je bio idealno zamišljen i sjajno bi se uklapao u prostor na uzvišenju iznad grada”, priča naš sagovornik.

On govori samouvereno i iskustveno, s obzirom na sve realizovane projekte u svojoj egzotično profesionalnoj karijeri. Marković je autentični urbanista Bajine Bašte, što s ponosom ističe, kao svoj pečat karijere kada je u pitanju urbanističko uređenje jednog grada.

Podseća nas da je uređivao i prostor u vili Josipa Broza Tita u Zagrebu. Uredio je i enterijer Brozove vile na Tari, ali za života nikada nije bio blizak sa političim establišmentom, jer kako kaže nije bio član KPJ. To mu ipak nije smetalo da bude u bliskim odnosima sa Ivanom Stambolićem, koga pamti kao „čoveka koji je umeo da ceni stručnost i podržava kreativne projekte u Srbiji, ali i šire”.

„Izuzetno sam sarađivao sa tadašnjim direktorom ’Robnih kuća Beograd’ Mišom Slijpčevićem, koji me je angažovao da projektujem objekte robnih kuća ovog trgovinskog lanca od Ljubljane do Beograda. Mnogo sam radio i na unutrašnjem uređenju mnogih objekata u prestonici”, podseća se Marković.

Egzotiku karijere predstavlja arhitektonsko rešenje „Lepog grada” na pedesetak hiljada kvadratnih metara u Moskvi. To je tržni centar koji su gradili srpski građevinari. Na realizaciji ovog projekta radilo se duže od dve godine, a arhitekta Marković bio je kao autor projekta supervizor realizacije izgradnje.

„Objekat u Sočiju zauzimao je prostor od desetak hektara. Kada sam dobio zadatak da projektujem ceo kompleks nisam znao kome je to namenjeno. Meni to nisu rekli ni naručioci posla. Radio sam u svom stilu i maksimalno precizno, uz obavezu da na licu mesta nadgledam sve radove. Kasnije se ispostavilo da će to biti jedna od rezidencija Vladimira Putina. Njega nikada nisam upoznao, a ni posle završetka svih radova nikada nisam bio u tom kompleksu. I ne verujem da ću ikada biti tamo kao što je i malo i slika iz tog objekta iz razumljivih razloga, s obzirom na to kome je namenjen”, navodi za „Politiku” Marković.

Tomislav Marković je svoje arhitektonske radove predstavio na tri izložbe radova u Parizu, Budimpešti i Moskvi. Konstatuje da su „arhitekte, pa i on sam sujetne ličnosti”.

„Tokom cele karijere nisam imao želju da se eksponiram. Da se namećem, ali sam imao sreće da ostvarim ono što sam zamislio na projektnim zadacima i to uradim na najbolji mogući način što je i danas vidljivo”, zaključuje naš sagovornik koji nas „časti“ sa nekoliko foto monografija koje prikazuju njegovo obimno stvaralaštvo decenijskog promišljanja i uređenja prostora.