„Matatu” – pokretne galerije u Keniji

Najrobi – U glavnom gradu Kenije, Najrobiju, javni prevoz se ne prepoznaje samo po brojevima linija i nazivima stanica. On se čuje, vidi i pamti. Između kolona automobila, motocikala i pešaka probijaju se minibusi prekriveni portretima muzičara, fudbalera i filmskih junaka, ispisani sloganima na engleskom, svahiliju i šengu, gradskom žargonu koji se neprestano menja. Iznutra odjekuju ritmovi afrobita, hip-hopa, regea ili gospela, svetlucaju led-trake, a kondukter na vratima doziva putnike i izgovara odredišta brzinom licitatora. Ta vozila zovu se „matatu” i predstavljaju jedan od najupečatljivijih simbola savremene Kenije.

„Matatu” nije samo prevozno sredstvo. To je istovremeno privatno preduzeće, pokretna reklamna tabla, muzički klub, galerija ulične umetnosti i mesto svakodnevnog susreta različitih društvenih slojeva. Za milione stanovnika Najrobija on je praktičan način da se stigne od periferije do centra, škole, pijace ili posla. Za mlade je i izraz pripadnosti kraju, muzičkom ukusu ili stilu života.

Naziv „matatu”, prema najčešće navođenom tumačenju, potiče od stare cene vožnje od tri novčića i izraza na jeziku plemena Kikuju koji se odnosio na „tri”. Od skromnih vozila koja su sredinom prošlog veka prevozila putnike izvan formalnog sistema, „matatui” su izrasli u razgranatu mrežu gradskog i međugradskog prevoza. Danas se kreću utvrđenim pravcima, a njihovi vlasnici i operateri organizovani su preko kompanija i štedno-kreditnih zadruga, poznatih kao SAKO. Kenijski propisi zahtevaju licencu, tehničku ispravnost, obeležene pravce i identifikaciju osoblja.

Ipak, na ulici taj sistem deluje mnogo spontanije nego što to propisi sugerišu. Na matatu stanicama vlada neprestana borba za putnike. Kondukteri dovikuju nazive četvrti, rukom pokazuju slobodna mesta i nastoje da što pre popune vozilo. Cena karte može da zavisi od udaljenosti, gužve, doba dana, pa čak i od kiše. Za putnika to znači fleksibilnost i veliki broj polazaka, ali i neizvesnost. „Matatu” može biti najbrži način da se pređe grad, a već narednog dana i iskustvo obeleženo gužvom, preglasnom muzikom ili naglom vožnjom.

Ono što ova vozila izdvaja od gotovo svih drugih sistema javnog prevoza jeste njihov izgled. Posebno uređeni „matatui”, koje mladi često nazivaju „manjange”, nastaju u radionicama u kojima zajedno rade crtači, grafički umetnici, limari, električari, tapetari i majstori za ozvučenje. Pre nego što vozilo izađe na ulicu, osmišljava se tema: to može biti poznati reper, lokalni muzičar, preminula sportska zvezda, junak iz stripa, religijski motiv, afrički vladar ili futuristički grad. Zatim se biraju boje, tipografija, natpisi i osvetljenje. Ne ukrašava se samo karoserija. Plafon, sedišta, komandna tabla i zvučnici postaju delovi jedinstvenog vizuelnog projekta.

„Matatu” je zato jedna od retkih galerija u koju publika ne mora da ide. Ona joj dolazi na stanicu. Umetničko delo svakodnevno prolazi kroz naselja, stoji u saobraćajnoj gužvi i menja publiku na svakih nekoliko minuta. Za mlade umetnike to je prilika da njihov rad vide hiljade ljudi, ali i način da zarade. Za vlasnika vozila, međutim, umetnost je i ulaganje. Na liniji sa više prevoznika, upečatljiv izgled, jak zvuk i ime privlače putnike, naročito mlađe. Pojedini „matatui” postaju poznati kao muzičke grupe ili fudbalski klubovi: imaju obožavaoce, stranice na društvenim mrežama i putnike koji su spremni da sačekaju baš „svoje” vozilo.

Motivi na karoseriji otkrivaju šta grad gleda, sluša i o čemu razgovara. Danas je to portret afričke pop-zvezde, sutra fudbalera iz engleske Premijer lige, a već sledeće nedelje lik iz popularne serije. Uz njih se pojavljuju poruke o veri, novcu, uspehu, ljubavi i politici. Istraživači kenijske urbane kulture ukazuju da grafiti na „matatuima” nisu tek ukras, već prostor samoizražavanja i društvenog komentara. Oni povezuju vizuelnu umetnost sa hip-hopom, šengom i kulturom mladih, pretvarajući vozilo u pokretni dnevnik grada.

Upravo tu počinje i spor sa vlastima. Bezbednosni propisi ograničavaju ukrašavanje prozora, svetala, pokazivača pravca i delova vozila koji moraju da ostanu vidljivi. Zabranjeni su uvredljivi sadržaji, a dodatna rasveta i zatamnjena stakla često su predmet kontrole. Država nastoji da smanji rizik u saobraćaju, dok vlasnici, umetnici i ljubitelji „matatua” strahuju da bi preterano stroga pravila mogla da unište jedan od najoriginalnijih oblika kenijske popularne kulture.

Ta rasprava dobila je novi zamah u maju ove godine kada je predsednik zemlje Vilijam Ruto zatražio od Nacionalne uprave za transport i bezbednost da omogući operaterima da nastave da koriste grafite i umetničke ukrase, uz poštovanje bezbednosti. On je naložio upravi da stvori povoljnije uslove za umetničko oblikovanje vozila. Poruka je bila jasna: matatu umetnost ne treba zabraniti, već urediti tako da ne ugrožava vidljivost, tehničku ispravnost i prava putnika.

Taj balans nije lako postići. „Matatui” su deo rešenja za Najrobi, ali i deo njegovih problema. Jedno vozilo može da preveze mnogo više ljudi nego privatni automobil i tako smanji broj automobila na ulici. Istovremeno, zaustavljanje van obeleženih mesta, trka za putnicima, nepredvidive cene i agresivna vožnja doprinose haosu. Grad zato pokušava da uskladi „matatue” sa planovima za brzi autobuski prevoz, železnicu, digitalne mape i uređenije terminale. Pitanje nije da li ove minibuse treba ukloniti, već kako njihovu energiju uključiti u bezbedniji i pouzdaniji sistem.

Iza svakog „matatua” nalazi se čitav lanac poslova. Pored vlasnika, vozača i konduktera, od njega žive mehaničari, perači, prodavci rezervnih delova, slikari, dizajneri, majstori za elektroniku i ozvučenje, radnici na terminalima i ulični prodavci koji putnicima nude vodu, voće ili novine. Ta ekonomija ima značaj koji prevazilazi broj registrovanih vozila. „Matatu” je škola preduzetništva, ali i nesiguran svet u kojem zarada zavisi od goriva, kvarova, kontrola i broja putnika.

Putničko iskustvo takođe ima dve strane. Za nekoga je „matatu” bučan, tesan i nepredvidiv. Za drugoga je to prostor druženja, muzike i gradske energije. Stariji putnici i osobe sa invaliditetom često se suočavaju sa teškoćama pri ulasku, dok žene ukazuju na potrebu za većom sigurnošću i pristojnijim ponašanjem osoblja. Istovremeno, mnogi stanovnici brane „matatu” kao pristupačan i nezamenljiv prevoz koji stiže tamo gde veliki autobusi ne stižu i polazi onda kada je ljudima potreban.

„Matatu” nije samo minibus. On je gradska pozornica na točkovima i jedna od najživopisnijih priča koje se u Keniji svakog dana ispisuju na ulicama.