„Матату” – покретне галерије у Кенији

Наjроби – У главном граду Кеније, Најробију, јавни превоз се не препознаје само по бројевима линија и називима станица. Он се чује, види и памти. Између колона аутомобила, мотоцикала и пешака пробијају се минибуси прекривени портретима музичара, фудбалера и филмских јунака, исписани слоганима на енглеском, свахилију и шенгу, градском жаргону који се непрестано мења. Изнутра одјекују ритмови афробита, хип-хопа, регеа или госпела, светлуцају лед-траке, а кондуктер на вратима дозива путнике и изговара одредишта брзином лицитатора. Та возила зову се „матату” и представљају један од најупечатљивијих симбола савремене Кеније.

„Матату” није само превозно средство. То је истовремено приватно предузеће, покретна рекламна табла, музички клуб, галерија уличне уметности и место свакодневног сусрета различитих друштвених слојева. За милионе становника Најробија он је практичан начин да се стигне од периферије до центра, школе, пијаце или посла. За младе је и израз припадности крају, музичком укусу или стилу живота.

Назив „матату”, према најчешће навођеном тумачењу, потиче од старе цене вожње од три новчића и израза на језику племена Кикују који се односио на „три”. Од скромних возила која су средином прошлог века превозила путнике изван формалног система, „мататуи” су израсли у разгранату мрежу градског и међуградског превоза. Данас се крећу утврђеним правцима, а њихови власници и оператери организовани су преко компанија и штедно-кредитних задруга, познатих као САКО. Кенијски прописи захтевају лиценцу, техничку исправност, обележене правце и идентификацију особља.

Ипак, на улици тај систем делује много спонтаније него што то прописи сугеришу. На матату станицама влада непрестана борба за путнике. Кондуктери довикују називе четврти, руком показују слободна места и настоје да што пре попуне возило. Цена карте може да зависи од удаљености, гужве, доба дана, па чак и од кише. За путника то значи флексибилност и велики број полазака, али и неизвесност. „Матату” може бити најбржи начин да се пређе град, а већ наредног дана и искуство обележено гужвом, прегласном музиком или наглом вожњом.

Оно што ова возила издваја од готово свих других система јавног превоза јесте њихов изглед. Посебно уређени „мататуи”, које млади често називају „мањанге”, настају у радионицама у којима заједно раде цртачи, графички уметници, лимари, електричари, тапетари и мајстори за озвучење. Пре него што возило изађе на улицу, осмишљава се тема: то може бити познати репер, локални музичар, преминула спортска звезда, јунак из стрипа, религијски мотив, афрички владар или футуристички град. Затим се бирају боје, типографија, натписи и осветљење. Не украшава се само каросерија. Плафон, седишта, командна табла и звучници постају делови јединственог визуелног пројекта.

„Матату” је зато једна од ретких галерија у коју публика не мора да иде. Она јој долази на станицу. Уметничко дело свакодневно пролази кроз насеља, стоји у саобраћајној гужви и мења публику на сваких неколико минута. За младе уметнике то је прилика да њихов рад виде хиљаде људи, али и начин да зараде. За власника возила, међутим, уметност је и улагање. На линији са више превозника, упечатљив изглед, јак звук и име привлаче путнике, нарочито млађе. Поједини „мататуи” постају познати као музичке групе или фудбалски клубови: имају обожаваоце, странице на друштвеним мрежама и путнике који су спремни да сачекају баш „своје” возило.

Мотиви на каросерији откривају шта град гледа, слуша и о чему разговара. Данас је то портрет афричке поп-звезде, сутра фудбалера из енглеске Премијер лиге, а већ следеће недеље лик из популарне серије. Уз њих се појављују поруке о вери, новцу, успеху, љубави и политици. Истраживачи кенијске урбане културе указују да графити на „мататуима” нису тек украс, већ простор самоизражавања и друштвеног коментара. Они повезују визуелну уметност са хип-хопом, шенгом и културом младих, претварајући возило у покретни дневник града.

Управо ту почиње и спор са властима. Безбедносни прописи ограничавају украшавање прозора, светала, показивача правца и делова возила који морају да остану видљиви. Забрањени су увредљиви садржаји, а додатна расвета и затамњена стакла често су предмет контроле. Држава настоји да смањи ризик у саобраћају, док власници, уметници и љубитељи „мататуа” страхују да би претерано строга правила могла да униште један од најоригиналнијих облика кенијске популарне културе.

Та расправа добила је нови замах у мају ове године када је председник земље Вилијам Руто затражио од Националне управе за транспорт и безбедност да омогући оператерима да наставе да користе графите и уметничке украсе, уз поштовање безбедности. Он је наложио управи да створи повољније услове за уметничко обликовање возила. Порука је била јасна: матату уметност не треба забранити, већ уредити тако да не угрожава видљивост, техничку исправност и права путника.

Тај баланс није лако постићи. „Мататуи” су део решења за Најроби, али и део његових проблема. Једно возило може да превезе много више људи него приватни аутомобил и тако смањи број аутомобила на улици. Истовремено, заустављање ван обележених места, трка за путницима, непредвидиве цене и агресивна вожња доприносе хаосу. Град зато покушава да усклади „мататуе” са плановима за брзи аутобуски превоз, железницу, дигиталне мапе и уређеније терминале. Питање није да ли ове минибусе треба уклонити, већ како њихову енергију укључити у безбеднији и поузданији систем.

Иза сваког „мататуа” налази се читав ланац послова. Поред власника, возача и кондуктера, од њега живе механичари, перачи, продавци резервних делова, сликари, дизајнери, мајстори за електронику и озвучење, радници на терминалима и улични продавци који путницима нуде воду, воће или новине. Та економија има значај који превазилази број регистрованих возила. „Матату” је школа предузетништва, али и несигуран свет у којем зарада зависи од горива, кварова, контрола и броја путника.

Путничко искуство такође има две стране. За некога је „матату” бучан, тесан и непредвидив. За другога је то простор дружења, музике и градске енергије. Старији путници и особе са инвалидитетом често се суочавају са тешкоћама при уласку, док жене указују на потребу за већом сигурношћу и пристојнијим понашањем особља. Истовремено, многи становници бране „матату” као приступачан и незаменљив превоз који стиже тамо где велики аутобуси не стижу и полази онда када је људима потребан.

„Матату” није само минибус. Он је градска позорница на точковима и једна од најживописнијих прича које се у Кенији сваког дана исписују на улицама.