Од компјутерског стручњака НАСА до модног дизајнера

Ијан Вилијамс, директор Недеље моде у Вашингтону, синоћ је у београдском „Супермаркету” публици премијерно представио своју нову колекцију модела за сезону јесен–зима 2010/2011, што је уједно било и његово ватрено крштење у целој Европи, будући да је до сада одевне комбинације са својим потписом искључиво приказивао америчким поклоницима доброг стила.

У својој несвакидашњој биографији Ијан бележи пут од аналитичара у Националној безбедносној агенцији америчког ваздухопловства и стручњака за рачунаре у НАСА до дизајнера секси рубља и високе моде. Откуд такав заокрет у каријери, било је више него очекивано питање.

– Отац ми је био веома строг. Захтевао је дисциплину и поштовање одређених правила. Увек ме је саветовао како не бих направио његове грешке. Он је био водоинсталатер, а мајка трговац некретнинама. Зато су сматрали да и ја треба да имам неки „озбиљан” посао. То је био разлог мог одласка у војску. Постоји ли нешто озбиљније од тога? Међутим, за моду сам се заинтересовао још у средњој школи, када су ме делегирали да прикажем неке моделе на такмичењу. Даљи утицај у том погледу имале су моје полусестре, пошто ми се отац поново оженио. Оне су ми рекле да се облачим катастрофално и потпуно су ми промениле стил. Тада су сви почели да ме примећују. Пре су причали како сам паметан, а онда одједном сам постао и згодан – прича кроз осмех Ијан и додаје да је тада схватио колико мода утиче на утисак који остављамо на окружење.

Одлазак у војску и прекоманда у Италију на Ијана ће имати одлучујући утицај. Како каже, у овој модној престоници Европе много је научио о стилу, моди али и људима. Међутим, када се вратио у Америку, та знања испрва није могао да искористи у модном свету.

– Сви су ме одбијали. На која год врата да сам покуцао, била су затворена. Чим бих показао своје фотографије, које руку на срце нису биле уметничке, већ из породичних албума, одмах би одмахивали руком и говорили „ти ниси манекен”. Тачно, нисам био, али сам хтео да постанем. Желео сам своју прву шансу и нисам могао да верујем колико су сви према мени били одбојни и нељубазни. Ипак, то је био мотив да се озбиљно позабавим собом и модом. Почео сам да учим, усавршавам се, гледам модне канале и читам часописе из ове области. Вежбао сам да шетам пистом и коначно дочекао својих пет минута. После ангажовања за модну кућу „Еспри” све се променило – набоље. Када су ме видели на кастингу како шетам пистом, били су одушевљени и одмах ме ангажовали. Међутим, на ревији је изостао аплауз. Био сам изненађен. После су ми објаснили да сваки излазак на бину не мора бити пропраћен овацијама публике. То, наравно, не значи да није добро, већ да купци гледају моделе и нису концентрисани на манекене. Тада сам добио и први хонорар, да бих после почео да зарађујем 110 долара на сат – сећа се Ијан и додаје да је убрзо добио и прву улогу у телевизијској серији.

– Пошто су ми рекли да неодољиво подсећам на криминалца, ангажовали су ме за серијал „Најтраженији”. Тада сам за три дана снимања зарадио четири хиљаде долара. После сам почео да учим код Џона Казабланкаса, у модној агенцији „Елит”. Тамо сам стекао велико искуство и убрзо почео да продуцирам модне догађаје. Лоше искуство са једним дизајнером и разочарање које је уследило навело ме је да сам почнем и да креирам одећу. Тада сам се заклео да ћу, ако икада постанем прави модни креатор, бити другачији, коректнији према манекенкама, које су врло незаштићене у свету моде и које дизајнери често посматрају као објекте. Ако им се на дан снимања појави бубуљица или се угоје 200 грама, одмах се прецртавају са списка. Ја сам рекао да ћу се према њима понашати као према правим звездама јер оне то и јесу – прича садашњи директор Недеље моде у Вашингтону.

Своје прво представљање као дизајнер Ијан је имао са колекцијом доњег рубља за мушкарце.

– Желео сам да направим бренд који ће бити мушки „Викторија сикрет”. На ту идеју сам дошао тако што сам својој супрузи често куповао секси веш, а сам нисам имао шта да обучем. Поред тога, почео сам да креирам и јакне, које су сви хвалили али их нико није куповао, тако да претпостављате да ми ни ту нису баш цветале руже. После је, као што то обично и бива, све кренуло. Почео сам да дизајнирам и одећу за жене. На ту идеју сам дошао зато што су сви били одушевљени недовршеном хаљином која је била део пратеће мушке колекције. Сви су били њом импресионирани и од тада је све кренуло. Желео сам да осећај које младе имају на дан венчања, када све блистају од љубави према својим супрузима, оживим код свих дама које обуку моје хаљине. Судећи према популарности које колекције имају, рекло би се да сам у томе и успео – каже Ијан и додаје да је разлог његовог доласка била колекција београдске креаторке Татјане Таталовић, којом је импресиониран. Зато је и инсистирао да се два пута прикаже на Недељи моде у Вашингтону.

– Приметио сам да су српски дизајнери веома прецизни када је реч о изради детаља, што нимало није лак посао. То је за свако поштовање. Квалитет рада види се и по обради текстуре, аутентичном кроју, изради. Тако се ствара оригиналност. У Америци су сви слично обучени. Ако одете у неки клуб или на доделу награда, видите да су сви униформисани, а то није добро. Зато се Лејди Гага и издвојила, иако ми се доста тога не свиђа што носи. Србија има добре младе дизајнере и треба да настави да их негује.

Зорица Карановић