Није лако са Израелом

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 6. јуна – Да ли је Америка морални покровитељ, историјски савезник и стални заштитник Израела на сопствену штету –питање је које се све чешће постаља како у новинским коментарима, тако и у интерним анализама Обамине администрације: у Белој кући, Стејт департменту и Пентагону.

После најновијих израелских потеза употребе прекомерне силе против хуманитарних конвоја који су настојали да пробију блокаду палестинске територије у појасу Газе, која је наишла на осуду у највећем делу света, утисак је да ни Вашингтон не може више да пружа бланко подршку свему што чини његова влада на челу са премијером Нетанијахуом. 

”Време је да Израел схвати да има обавезе према Америци, као што Америка има обавезе према Израелу”, поручио је у својој анализи односа две земље Ентони Кордесман из вашингтонског Центра за стратешке и међународне студије, која има опомињући наслов: ”Израел као стратешко оптерећење”.

Овај спољнополитички експерт прво набраја историјске и моралне разлоге зашто су САД подржавале јеврејску државу од самог њеног настанка, да би потом поручио да би она морала да пажљивије искушава границе америчког стрпљења и подршке америчких јевреја.

И два водећа америчка дневника, ”Њујорк тајмс” и ”Вашингтон пост”, објављују слично интониране анализе са готово истоветном поруком: да главни амерички партнер на Блиском Истоку води рачуна искључиво о својим националним интересима и амбицијама, игноришући оне свог главног спољног покровитеља.

Најновији потези владе премијера Натанијахуа тако су закомпликовали односе са изузетно важним америчким савезником у муслиманском свету, Турском, обесмислили су Обамину стратегију америчког ширег помирења са муслиманским светом коју је најавио у говору на Каирском универзитету у јуну прошле године, и свакако не доприносе америчким напорима да заустави иранско напредовање ка сопственом нуклеарном оружју.

Главни нови елеменат је међутим у околности да је Обама први амерички председник који је предуги израелско-арапски конфликт повезао са америчким безбедносним интересима, иако је потврдио да се суштинска подршка Израелу не доводи у питање.

Обама је и сасвим директно поручио да јеврејска насеља на палестинској земљи окупираној у рату 1967 нису легитимна – што Израел упорно игнорише.

Нова израелска влада такође превиђа да нови амерички председник, за разлику од свог претходника који је одобравао сваки њен поступак, уместо унилатерализма у име ”промоције демократије”, наглашава важност међународних правила и институција, чега се Израел, правдајући се потребама своје безбедности, сасвим ретко придржава.

Такви поступци поделили су и америчке јевреје, чији умерени део све чешће поручује да је време да се и Израел врати политичком реализму.

Није међутим реално очекивати да ће се са критичких речи у Вашингтону прећи на нека конкретна дела. Питање Израела је изузетно врућ политички кромпир код куће, али не би требало потцењивати ни цену коју Америка плаћа због поступака свог штићеника.

Па ипак само стављање на дневни ред дилеме да ли је Израел постао ”стратешко оптерећење” је велики амерички искорак, који Обаму обавезује, а Нетанијахуа опомиње.

М. Мишић