Вратити награде

Лавина је кренула, па су се и пријатељи Гинтера Граса, после његовог закаснелог и спектакуларног признања да је носио униформу есесоваца, нашли на мукама: треба да бране оно што би он сам, у другој прилици, жестоко нападао.

Чини се, при том, да би лакше било одбранити његово учешће у елитним Хитлеровим трупама – младалачка авантура, принуда – него упорно, вишедеценијско ћутање човека који је друге због тога, са наглашеним морализаторским ригоризмом, распињао на крст.

Ко потискује прошлост, није заслужио ни садашњост ни будућност, упозоравао је, улазећи срчано и храбро у окршаје са трауматичним немачким наслеђем – ангажман који га је учинио светиоником у послератним немачким политичким и моралним маглама.

Хитлеров биограф и експерт за феномен нацизма Јоахим Фест не може да схвати како је неко ко је постао савест нације могао шездесет година да ћути о томе да је и сам био дубоко у нацистичком мутљагу. Констатујући да је Грас тешко оштећен као морална институција, Фест каже да од таквог човека више не би "купио ни половни аутомобил".

Ни за познатог драматичара Ролфа Кохута нема дилеме о Грасовој "моралној дискредитацији", иако се и листа знаменитих имена који устају у одбрану најпознатијег немачког савременог писца, такође, увећава. На тој листи се од јуче нашао и Мартин Валзер. Он хвали Граса да и овим поводом разбија "шаблонизирану климу мишљења" признањем да се, без сопствене жеље, нашао тамо где му није било место.

Епицентар потреса

Иако је епицентар великог потреса у самој Немачкој, Грасово закаснело признање не само да се као седамнаестогодишњак нашао у елитној нацистичкој дивизији "Фрундсберг", него да је, до последњег часа, веровао у Хитлера и "коначну победу", усковитлава страсти и изван Немачке.

Бивши пољски председник и такође као и Грас нобеловац (награда за мир) тражи од чувеног Немца да добровољно врати признање које му је доделио Данцинг проглашавајући га за почасног грађанина.

Грас је управо "данцишком трилогијом", коју је започео "Лимени добош" боље него ико објаснио како је једна нација такве културе могла да доласком нациста на власт упадне у варварство.

Не осећам се добро у таквом друштву, рекао је Валенса, који је и сам почасни грађанин Данцинга, уз опаску да Грас то никада не би био да се знало за његову ратну биографију.

И чешки ПЕН клуб, чији је Грас почасни члан, изразио је јавно разочарење. Уследило је и саопштење да се размишља о одузимању награде "Карел Чапек" која је немачком писцу додељена 1994.

Дуга листа заборавних

Иако је Гинтер Грас заокружио дугачку листу немачких интелектуалаца са "порозним сећањем", његова закаснела исповест у "Франкфуртер алгемајне цајтунгу" од пре неки дан, која је била уједно својеврсна најава његове аутобиографије (појавиће се у књижарама у септембру, па има и оних који закаснело Грасово признање тумаче као ефектан маркетиншки потез) одјекнуло је експлозивније од свих случајева у прошлости.

А на листи оних који су "заборавили" да су били чланови нацистичке странке, нашла су се, поред осталог, и следећа имена: Валтер Хелерер (1922 – 2003) оснивач Берлинског литерарног колоквијума, Валтер Јенс (1923), професор универзитета из Тибингена, Петер Вапневски (1922), оснивач научног колеџа у Берлину, Мартин Бросцат (1926 – 1989), дугогодишњи директор Института за савремену историју из Минхена и Хенри Нанен (1919–1996), издавач и годинама главни уредник "Штерна" (у време рата ангажован у пропагандном одељењу Вермахта).

Хитлерове елитне једин

Поводом "случаја Грас", Немци су "обновили сећање" и на елитне есесовске формације које су представљале Хитлеров ослонац и остале по злу и злочинима запамћене у окупираним земљама. Њен командант до априла 1944. Кар Фишер фон Тројенфелд је бестијално, у знак одмазде после атентата на Рајнхарда Хајндриха (мај 1942) ликвидирао 1.300 Чеха.

Прва ес-ес дивизија основана је по Хитлеровој наредби 17. августа 1938. године. Следеће године било их је већ три, а до 1945. у овим јединицама било је 910.000 војника, углавном (фанатичних) добровољаца, од чега готово половина из иностранства: из Холандије 60.000, Мађарске 50.000, Белгије 43.000, са окупиране територије Совјетског Савеза 100.000. Било их је такође и на тлу Југославије, а Хитлеру је у помоћ прискочило и 800 добровољаца из неутралне Швајцарске.

Дивизија у којој се нашао Гинтер Грас формирана је на југу Француске 1. фебруара 1943. Од октобра те године носила је, опет Хитлеровом наредбом, име "Фрундсберг", по војсковођи Георгу фон Фрундсбергу из 16. века. Ратовала је најпре на источном фронту, па је, после савезничког искрцавања у Нормандији "прекомандована" на западни фронт. Борила се до последњег дана и даха, док се, после капитулације, није предала Американцима код Тангерминдеа на Елби.

Један од њених задатака на крају рата је било спасавање фирера: требало је да обезбеди коридор за Хитлерово бекство из берлинског бункера у Баварску. Руси су били бржи.