КОСОВСКИ ЏЕЗ

Верујем да је предах, диктиран законском обавезом изборне ћутње, добро дошао народу напаћеном дуготрајном изборном кампањом, али и онима који ће бити бирани. А шта је с нама, коментаторима који већ три месеца описујемо и предвиђамо оно о чему сад изненада почињемо да ћутимо? Пита ли се било ко, како подносимо ту апстиненцију? И шта је у Србији тема, ако нису избори?

Једна од тих тема сигурно ће сачекати нову владу, ма ко да је састави. То је тема која се помодно зове – ребрендирање Србије. Стицајем околности, у кругу људи с којима имам пословне, па и пријатељске везе, то је тема која доминира чак и над изборним темама. Открива ми се, у контакту с тим људима, потреба да се, по диктату пословног интереса, успостави један нови културни образац о Србији. Неки би то назвали "имиџом" , али како год то звали реч је о томе да тамо где постоје регионалне, па и шире пословне амбиције људи промишљају како би се унапређењем пожељне слике о држави унапредила и њихова пословна слика.

То охрабрује из више разлога. Прво, ребрендирање Србије не поставља се као питање патриотизма, већ као питање профита. Друго, не баве се тиме песници, већ пословни људи. Треће, тамо где има пара има и резултата.

Утолико је Милка Форцан, потпредседница "Делта холдинга", која је и на челу некакве институције која се тим питањем у Србији бави, потпуно у праву кад у једном интервјуу (недељник "Стандард", 15. децембар 2006.) каже: "Брендирање државе или нације није питање националног поноса, већ средство економског опстанка те исте државе или нације".

У овим новинама већ је детаљно описан и коментарисан покушај ребрендирања Србије на Си-Ен-Ену, и , као и у другим медијима, оцењен је као промашај једне парадржавне институције, у овом случају Туристичког савеза Србије, или како се то већ зове, која је за пола милиона наших долара приказала једну румунску цркву. Добро, знам да је то претеривање, али домет тих спотова збиља не мења слику која је створена о Србији, мада нико није ни очекивао да би било који телевизијски спот могао, сам по себи, да промени слику других о нама самима, тим пре што ни ми сами немамо слику о себи.

Хоћу рећи да је то посао гигантских размера који је утолико тежи што треба отклонити стереотипе које смо, захваљујући песничком надахнућу и политичком злоупотребом историје, створили сами о себи, па је просечном Србину тешко објаснити да је, на пример, Никола Тесла, рођен и школован у Аустро-Угарској и научнички промовисан у Америци, бедан адут о српству као посебној цивилизацијској дисциплини. Слично је с оним златним виљушкама којима су се храниле наше велможе, док су други јели прстима и слична наклапања којима се храни природна народна глад за посебношћу.

Слутим да ће за почетак бити потребно да се брендирамо унутар заједнице да би се једног дана ребрендирали ка свету и сигуран сам да ће ту историја бити тек поштапалица, никако основни алат. Шта је то што Србија, данас и овде, може да произведе а да буде привлачно у регионалним, европским и глобалним размерама?

Било би лакше да смо ми држава без својстава, али, на жалост, није тако. Прича ми пријатељ који има увид у телевизијску размену, да комшијске регионалне телевизије траже у размени програма тачно оно што се уклапа у њихову представу о нама – Хрвати, рецимо, трагове четништва у изборној иконографији, Босанци исто то, плус делове изјаве Вука Драшковића о праву Репубике Српске да... уколико Косово и томе слично. Дакле, нисмо држава без својстава, већ смо држава која стрепи да ће је Међународни суд правде у Хагу, негде у фебруару, док ми још будемо ломили руке око састављања владе, осудити за геноцид.

То не да не чини посао око ребрендирања Србије лакшим, чини га – ургентним. Узмимо, само као пример, Косово. Каква је представа света о том делу наше територије? Очајна, сложиће се сви. Да ли би било боље да је држава нешто учинила на промовисању међунарoдног џез фестивала у Косовској Митровици који се одржава већ пет година, уз помоћ штапа и канапа, у преводу – ентузијазма локалног живља и скромне спонзорске, индивидуалне помоћи, него што маше около у наше име средњовeковним тапијама које слабо ко разуме. Више вреди вест на Си-Ен-Ену о том фестивалу него сви они пашњаци, цркве, па биле румунске или наше, птице што лете, па макар биле доказано српске птице, за које смо платили да буду приказане на тој истој телевизији.

Зато док ћутимо, промишљајмо мало даље од тога ко ће проћи боље, а ко ће проћи цензус.

Главни уредник недељника "Време"