Профитизам

Последњи од „изама“. Као сви „изми“, има наличје и лице – биједу и сјај. И као сви, настоји се приказати као вриједност, за обадвије стране. Као у оној игри, писмо-глава. А кад смо већ код игре, најбоље је пустити га, да сам, о себи, говори: господин Профит. Тај сам. То ми је име. И писмо. И глава. И религија. И идеологија. И филозофија. Што ће ти друга филозофија. Те тараковине, као што је поезија, то ми и не помињи. Ако хоћеш да сликаш, није проблем, замаштракај нешто, да ниједна црта нема карактер, то се тражи... Обожавам и музику, али то што причаш... Музика која носи бунт, која носи поруку... Боб Дилан и његово друштво... Пусти то...

Држим и ја до културе… Кладионице су ми некако ближе, учествујеш у игри, губиш, добијаш... Књижаре су у реду, али мичи ми то из главне улице... Из чега ће дјеца учити? Не мијешај њих. Знам шта ћеш да кажеш: Да им треба Змај чика Јова, „згодно место”, „дрво посади”. Та парола: „Деца су украс света”, то је пасивно. Моја парола је: Дјеца знају све! Тутнуо сам им, у руке, СМС-ове, Интернете... Биће тога још... Нико им не треба. Родитељи? Професори...? Имају они својих брига. О плати треба мислити...

Не одричем се. Слободу волим. Дајем. „Кована слобода”, то ми се свиђа, иако није из моје главе. Што си запео за „левиске”, ево ти фармерица на сваки ћошак... И 501, какав ти је то број... Мени је први број милион, отле почињем да рачунам. Коме је до бунта, ево му Че, штампам тога колико хоћеш, избледеће и он. Знам ја вас, -антише, антиглобал, анти- ХЕ, анти-ЕУ... Волитељи Природе. Ни један ми самит, на миру, не дате одржати.

Не брижим. Излазио сам и с већима на крај. Један ваш, за њега се отимају двије државе и једно царство, био је паметан, мало чудан, чуш мало, али паметан. Пуно ми је помогао, да дођем до овога, што сам сад. О Тесли ти причам... Знам... Хуманиста... Друкчија је била његова слика свијета... Друкчије сам се и ја тада звао... Помогао сам и ја њему, али ту причу кад чух: да запуцкета прстићима и преко океана, уждије сијалицу... Кад ту машту чух, нијесам га фермао више. Или, погледај, једно вријеме, четвртина, трећина, половина је била против мене... Ова задња, бајковита слика свијета... Хтјела jе и без мене, и без Бога. Ја Бога не дирам. Без мене, сама се, од себе, скљокала... Од тада сам се размахнуо... Могу што ’оћу...

Рекао сам ти да држим до културе, умјетности... Моја умјетност се зове Маркетинг. Врхунска. Како умјетност преваре? Ја свему нађем мјеру. А то да моја умјетност, као свилен гајтан, држи за гушу демократију, и циједи јој суштину – слободу, увјерење, осјећај... И да на гајтану, окачен, лепрша леткић: Трошим више него што стварам, с којим ћу оџардат и ја и моја умјетност... Не разумијеш ти то... Не знаш ти какве све битке бијем... Добро је да сам још у регуларним рукама. Пјевај. Као што пјесму, исту, пјевају и љевица и десница и центар.

Подсмијаваш се мојој умјетности. Видим. Ти кажеш – Варљиво сунце. Ја кажем – Аватар.

И опет ме оптужујеш, да под фирмом права изобличавам људску природу, коригујем Божију промисао... А мене је родила људска природа. Онога прадана, кад је момче, у пећини, из лова, бацило ловину, на постељу од прућа, и брекнуло: – Тит. Не дирај. То је моје.

То што кажеш, да си гледао... У Венецуели, гдје ли... Племе... Боси, голи, а ништа им не фали... Срчу слободе, поваздан... И да су то, можда, не дај Боже, гнијезда неког новог почетка, будућа цивилизација... Што ће ти та прича, живота ти.

И још ме кориш, што нијесам забринут, што не чиним ништа... Да се земља, због мене, стреса и шаље ми димне сигнале... Нијесам ја Индијанац, да то читам... Ја рачунам...

Ја пичим, напријед...

dipl. ecc. брокер