Диланов хаос

Као „хард-кор” фан Боба Дилана, до сада сам га гледао уживо пет пута. Први пут сам био на његовом концерту давне 1978. године у Енглеској, на једном аеродрому крај Лондона. Гледао сам га и у Београду 1991. године, а претпоследњи пут сам Дилана слушао пре две године у Хрватској на вараждинском „Радар” фестивалу. И пред овај поновни београдски концерт (6. јуна у Београдској арени) имао сам многа очекивања, и, на моје задовољство, сва она су испуњена! Дилан није за свакога, и човек мора да буде упућен у његов рад да би знао шта да очекује на концерту и вероватно неки који нису знали како он звучи последњих двадесетак година разочарали су се у недељу увече.

Сви они који су дошли на концерт са жељом да певају са Диланом нису то могли зато што он стално мења аранжмане својих песама и другачије их изводи. Али, он то ради последњих 20 година, тако да то није изненађење. Мени се то чак и свиђа, и много је занимљивије. Чак ни ја неке песме нисам у први мах препознао. Дилан гаји нешто што бисмо условно могли назвати џез приступом, а ту превасходно мислим на то да има јако пуно импровизације у свему што ради – и у свирци, у презентацији песама... Дилан је вероватно један од ретких музичара који на сваком концерту изводи другу сет-листу. Пре Београда погледао сам његове сет-листе последњих неколико дана и све су се разликовале. Његов репертоар је променљива ствар, стално се мења и то је оно што га издваја. Мени се то веома свиђа и сматрам да је то прави начин на који треба радити.

Слушам ових дана коментаре да није комуницирао са публиком, а то причају они који нису добри познаваоци Дилана. Боб Дилан не комуницира са публиком, то је за њега нормална ствар! Није он у Београду био ћутљивији него иначе, већ на његовим концертима не постоји: „Ајмо, руке горе”, „Певајмо заједно”, „Хвала”...

Још један позитиван утисак који сам понео са концерта јесте што је Дилан тако дискретно и елегантно „дизајниран”, а при том не прелази границу доброг укуса и његов „шоу” ниједног тренутка не прераста у циркус. Многи моји пријатељи су после концерта приметили да би можда било боље да је концерт одржан у неком интимнијем простору који прима око 1.000 људи. Арена је, можда, превелика, али опет и Диланова каријера је превелика!

Бенд са којим је наступио у Арени је био феноменалан, усвиран до максимума, а ради се о музичарима који са њим свирају већ годинама. Басиста Тони Гарније је Диланов најдражи сарадник и са њим свира још од 1988. године. Технички Дилан није велики гитариста, клавијатуриста и певач, и то сви знају. Али, то и није поента, јер када се иде на Диланов концерт не иде се да би се слушала нека виртуозна солажа – иде се због песама и све је њима подређено!

Мој утисак је и да је код Дилана увек присутна извесна доза хаоса, чак ми се чини да музичари увек забезекнуто гледају у њега, не знајући шта ће следеће да уради. Баш због те непредвидивости, мени су његови концерти крајње узбудљиви и зато га и волим.