Преко блата до цркве

Слава "Пренос моштију Деспота Стефана" је у манастиру "Свети Стефан", у Сланцима, велики догађај. Овај манастир, који је под двоструком управом патријарха и манастира Хиландара, место је које сваке недеље посети 300-400 верника. Љубица Радуловић, саветник Народног музеја и један од организатора данашње славе којој сваке године присуствује око хиљаду верника, каже да су то сиромашни људи за које манастир после недељне литургије организује ручак и додаје:

– Срамота је то што они који желе да дођу до манастира морају да пролазе кроз блато и каљугу, а о ђубрету које је набацано крај моста, на самом скретању на пут који води до манастира, да и не говоримо – објашњава Радуловићева.

Тачно је да је пут до манастира неугледан и прекривен блатом, али је бољи од већине прилаза манастирима широм Србије, асфалтиран је и води до самог манастира. Иако Љубица Радуловић није задовољна оним што је град учинио досад, из разговора са Гораном, једним од манастирских монаха, сазнајемо да има разлога и за задовољство. Он каже да је уз помоћ градских власти до манастира спроведена струја и да је изграђен канализациони и водоводни систем.

– Желео бих да истакнем и значај помоћи коју су нам пружили затвореници казнено-поправног дома "Падинска скела" – казује Горан и додаје:

– Они су добровољно учествовали на рашчишћавању манастирске земље и тиме много помогли у припреми данашње славе. Извесне непријатности нам стварају мештани, сељаци чија је земља непосредно уз нашу, због чега је пут прекривен блатом и који нису добро расположени према манастиру због нерешених власничких односа. Они су одговорни и за ружан први утисак који намерници стичу док прилазе манастиру.

Манастир "Свети Стефан" је пружао и пружа уточиште многима којима је оно било потребно: људима са психичким проблемима, сиромашнима и избеглицама. Конак и црква саграђени су 1976. на месту старе цркве која је срушена 1830, а од њеног материјала направљене су две: у Миријеву и Великом Селу. Сланци су познати по манастиру и манастирској слави на којој литургију сваке године служи патријарх, па смо мештане упитали због чега је први призор на који можете наићи, када се скрене на пут који води до манастира, ђубре бачено са обе стране мостића којим овај пут почиње.

– То је срамота и грех – говоре углас три жене на трактору. – Смета нам и душа нас боли што је ђубре ту. Неки од нас су одговорни за то и то је најстрашније. Што се блата тиче, оно је са околних башта и, нажалост, тракторима се наноси на пут, али тако је у сваком селу у којем се ради – додају кроз осмех.

На питање ко тачно баца ђубре и ствара ружну слику о селу и мештанима нисмо добили одговор, али смо успели да забележимо следеће:

– Са људима из манастира смо у добрим односима, нисмо у свађи или спору са њима. Ко би, уопште, могао да има нешто против манастира и божјих људи у њему – казују наше саговорнице.

Мештани кажу да ће отићи на славу и да ће, као и сваке године, присуствовати литургији.