Живот без воде и струје

Стврднути остаци хране у неопраним судовима, скапали парадајз, кора од банане и једна јабука. На столу је још и паклица "мораве", а испод њега блатњаве ципеле, кесе у које су нагуране јакне и флаше са водом. У кревету куће у Вучитрнској број 3 на раскошном и прелепим вилама богатом Сењаку лежи четрдесетчетворогодишњи Петар Средојевић загледан у паучину која искаче са поцрнелих зидова. Тврди да може да устане, али се само придигне да запали цигарету. Међутим, како кажу његове комшије, последњих десет дана није излазио из куће жалећи се на бол у нози и да су му ноге сасвим здраве, готово да не би имао где да згази. На поду, свуда, разбацани лонци, прљаве чарапе и отпали малтер са плафона и зидова. У претрпаној соби друштво му прави још један празан кревет, а на њему су набацани јорган и ћебад. Целе седмице суседи му кроз прозор дотурају храну и воду, али не могу да поднесу мирис влаге, неокупаног тела и нечистог покућства који се шири из његове куће.

Неплаћени рачуни

– Мало сам немаран и лењ, па не поспремим за собом. Чуде се комшије, али добри су то људи. Донесу шта ми треба – објашњава Петар.

За врата су закачени неотворени рачуни из "Инфостана", који гласе на име Петровог покојног оца Радета. Убрзо после очеве смрти 1997. године, Петар је изгубио посао у ЖТП-у, пропио се и сасвим запустио родитељски кућерак.

– Немам откуд да плаћам рачуне и искључили су ми и струју и воду и телефон. За храну се сналазим, носим гајбице на пијацама, помажем, па ми дају који динар, или нешто за јело. Пре две године сам поломио ногу и мислио сам да је опоравак близу. Али, није добро зарасла. Сад ме поново мучи, па морам да лежим и не знам како да зарадим.

Док објашњава свој начин живота, око његовог прозора се окупљају комшинице. Све се плаше заразе, јер Петар више и не користи купатило и фекалије баца у заједничко двориште. Куда год да крену, морају проћи поред његовог прозора, на коме је картон уместо прозорског стакла. Врата се не затварају, па су их комшије са спољне стране притворили нагуравши циглу.

– Језа ме хвата сваки пут кад отворим прозор, кад изађем из своје куће у заједничком дворишту. Не пушта нас унутра. Ми не можемо да му очистимо стан, да избацимо све те ствари, оперемо прљавштину, а ниједна служба не реагује. Никад није викао ни правио лом, као што обично раде пијанци. Стварно се и не чује да је жив, али се, брате, много запустио. Родитељи су га пазили као мало воде на длану. Док су били живи, ништа му није недостајало. Сад само гледа како да дође до ракије – каже Вера Кашанин, Петрова прва комшиница.

Невидљива ракија

Доктор је констатовао да Петар није озбиљно болестан, а да мора да долази на рехабилитацију ако хоће да излечи ногу. Он није здравствено осигуран, на Биро рада се не јавља. Кад више нису знали коме да се обрате, комшије су звале и полицију. Њихов коментар је био да они ту ништа не могу, јер Петар није грешник. Нема никог ко би му помогао, мада спомиње две сестре од стрица које ће доћи да му поспреме стан. Кад то чују његови суседи, углас повичу: "Лажеш, Перо, како те није срамота да лажеш, које сестре? Ваљда бисмо их некад и ми видели да долазе".

Пера, како га милоште сви из дворишта ословљавају, навикао је на то да нема воду, струју, да не користи купатило и да не смета и не гњави никог својим невољама. Опет, постао је највећи терет својим комшијама које су у дворишту налазили и његов измет. Пошто не устаје, страх их је да ће добити ране на телу, запатити вашке, жутицу и тако их још више угрозити. Препричавају како су му синоћ долазили неки другари и донели флашу пића, али Пера неће ни да чује: