Имам своју мисију

Животни и професионални пут певачице Лидије Филиповић личи на узбудљиву авантуристичку причу. Црногорка рођена у Македонији, живела је у Београду, Атини, Солуну и Паризу, да би уз мирисе винограда Бордоа остварила приватну и професионалну љубав, спремна да је подели са целим светом. Скорашњи наступи на фестивалима у Косовској Митровици и Нишу били су прва права прилика да емоције подели са земљацима.

- Мој отац је био војно лице и стално смо се селили. Рођена сам у Дебру, друга сестра у Битољу, а најмлађа у Скопљу, где сам завршила основну школу и имала прва искуства са музиком. Прву међународну турнеју имала сам у хору локалног КУД-а, по југословенским клубовима у Аустрији, Немачкој, Данској и Шведској, неколико месеци после Титове смрти, а на репертоару су биле углавном партизанске песме - прича Лидија.

Следећа станица био је Београд. По жељи родитеља, Лидија је завршила Педагошку академију. Али, није јој било дозвољено да се бави рокенролом.

- Неко време сам певала у КУД "Бранко Цветковић", међутим, нисам отишла на турнеју по Шпанији, због првог дечка који је био изузетно љубоморан. У Основној школи "Бора Станковић" радила сам годину и по дана, као учитељица на замени. Оставши без посла, отишла сам на одмор у Грчку, са Ацом Метинијем, гитаристом. Када смо потрошили све паре, смислили смо да направимо рок бенд, а ја сам схватила да је то прилика да ухватим последњи воз за бављење музиком!

На касетофону који су нашли на ђубрету Лидија је скинула репертоар хитова који су увежбали у подруму у ком су становали. Први и једини посао имали су на Нафпактосу, преко пута Пелопонеза.

- Власник клуба је одмах питао за "папире", које нисмо имали… Без пара, да бих преживела, продавала сам фотографије на локалним прославама, носила материјал другару који је по кућама поправљао зубе, али сам ипак за све паре у џепу купила карте за концерт Пета Метинија. Тамо сам срела неке Ацине колеге, који су ми понудили посао који се не одбија.

Заузела је место међу пратећим вокалима Ане Виси, овогодишње представнице Грчке на Песми Евровизије, а затим у саставу рок звезде Василиса Папаконстандинуа. Убрзо је почела да даје прве аутограме…

- Приликом посете Солуну срела сам Оливијеа Гатоа, чије ме је свирање одмах дотакло - његове руке на контрабасу, елеганција и емоција која је зрачила из тог инструмента. Две недеље касније почела је наша веза и ја сам убрзо, на његов предлог, почела да певам џез - присећа се наша саговорница.

Схватајући да се са џезом у Грчкој неће овајдити, пар одлучује да настави живот у Француској. Стижу у Гатоов родни Бордо и Лидија још једном почиње од нуле.

- Нема свирки, нема пара, ево ме у џез реалности! Мислим да сам се ту коначно нашла - ја немам продоран глас рок певачице, већ миран алт, својствен џез емоцијама. Брзо сам ушла у стандарде, али сам истовремено и брзо схватила да, ако не будем урадила ништа креативно, нећу изаћи из анонимности. Успут сам упознавала Олијеве пријатеље - Џоа Хендерсона, Кларка Терија, и наше интернационалце - Уроша Марковића, Стјепка Гута, Душка Гојковића, Бојана Зулфикарпашића…".

За потребе свирки у време Мундијала 1998. Гато аранжира неколико Лидијиних драгих песама из детињства, које ће касније, уз подршку саксофониста Сема Њусома и Марка Тарнера, снимити за албум "Некада".

- Сачекали смо да - како приморци воле да кажу - програм мало "маринира". Одабрала сам песме из другог плана, које су одраз наших лепота, планина, река, недирнуте природе - зато су углавном пореклом из Македоније и Црне Горе. Њусом дивно отвара мој глас са сопран саксофонима, који вуку горе, док сам ја испод, са алтом.

Затворених очију, занесено се њишући између музичара, Лидија пушта да песме потпуно уђу у њу и да је поведу далеко…

- Покушавам да не плачем док певам, али… Прва књига коју сам прочитала као клинка била је "Бела Грива", Рене Гијома - отплакала сам је тад, као и сваки пут кад сам јој се враћала. То сам ја. Носталгична сам, волим своју земљу и желим да ме овде људи упознају. Али, моја мисија би требало да буде и да у свету представим свој народ, нашу прелепу културу и традицију.

Као што је увек у животу бирала алтернативне путеве, њен (бесплатни!) веб-профил садржи само кратку биографију и писма које размењује са пријатељима широм света.

- И Рамбо Амадеус је међу њима. Не познајемо се, осим што подржавамо једно другог на тај начин. Интернет је савршенство, за један секунд постајеш окружен драгим људима који су хиљадама километара далеко. И Оливије ми пише понекад. Нису то љубавна писма, већ писма интимне подршке. Обожавам га што разуме све моје хирове, схвата да сам другачија и бодри ме да успем.