ЗИД

Када су чувеног редитеља вестерна Џона Форда једном приликом упитали каква поруку носе његови филмови, он је одговорио: „Поруке се шаљу поштом а ја причам филмске приче”. Маршал Маклуан, чија се визија глобалног села након информатичке револуције ето коначно остварује, још шездесетих година прошлог века је рекао: „Медиј је порука”. Каква је ситуација данас у вези са слањем порука? Што се тиче овдашњих прилика, чини се да наш главни медиј за размену порука представља обични – зид.

При том не мислим на графите, они представљају неку врсту пучке уметности. У сваком случају, као и остала уметничка дела, графити не носе одређену, јасну поруку већ као хијероглиф или знак у кинеском писму представљају у исто време и цртеж и тајну. Међутим, у последње време, графити се, колико сам приметио, повлаче пред једном другом најездом. Зидови око нас су препуни писмених порука. На стамбеним зградама, школама, установама, оградама, подземним пролазима и свему што може послужити као подлога за писање скоро да више нема места за нове поруке. Ако се и појави нека свеже реновирана кућа (а њих је мало) она одмах постаје идеална прилика за нове натписе (а први који ће осванути биће већ пословично циничан: „Џаба сте кречили!”)

Шта поручују наши зидови? Све што вам пада на памет, па и много више. Поруке су политичке, приватне, спортске, неспортске, љубавне, националистичке, простачке, пропагандне, хомофобичне, песничке, еротске… Изражавају љубав, мржњу, политичка и сексуална опредељења, јефтину филозофију, увреде, упозорења, апеле, претње, агресију, духовите опаске… Тешко да би се без озбиљног урањања у ту проблематику могло набројати шта све на нашим зидовима пише. Ако натписима додамо и плакате, налепнице, рекламни материјал и остало папирнато загађење које је посвуда излепљено, прелепљено или виси покидано, онда је јасно да са наших зидова поруке просто – вриште.

Прво што ће се свако упитати је: зашто људи овде имају толико изражену потребу да своја схватања, укус и опредељења поручују другима баш преко зидова? Зар не постоји некакав други, назовимо га „регуларнији” начин да то учине? Мислим да се одговор сам намеће: изгледа да у овој земљи јако много људи живи веома лоше и да, изгледа, нема другог начина да то искаже.

И још нешто. Спољашњи зид, онај који је окренут ка улици, поред тога што не припада никоме (дакле, свачији је), представља, по свој прилици, и неку врсту архетипског места за слање порука. Најбољи пример за то је, свакако, најпознатији међу зидовима – Зид плача. У његове пукотине и уске прорезе између камених блокова, који су некада сачињавали Соломов храм, милиони посетилаца Јерусалима, тог најстаријег и најсветијег града на свету, убацују поруке упућене Судбини. Чин гуркања папирића у Зид плача, са жељом која би нам, уколико се испуни, променила живот, представља у ствари слање поруке пошиљаоцу, то јест нама самима. Жеља нам се, наравно, неће остварити али смо зато Фатуму бар послали глас о себи и то ће нас донекле умирити.

Или Берлински зид, онај кога више нема и који је, као код Маклуана, сам за себе постао порука, то јест парадигма подељеног ума. Када сам га последњи пут видео, са осматрачнице на западној стани града, недалеко од чек поинт „Чарлија”, с једне стране, источне, био је аветињски уредно окречен а са друге, западне, ишаран милионима порука. Оне су биле намењене онима преко пута, али ови их никада нису могли прочитати већ због саме чињенице што им прелазак у Западни Берлин није био дозвољен. Узалудност исписивања тих порука на Берлинском зиду је била више него очигледна, али је, претпостављам, такође служила као нека врста утехе.

Ипак, најпотреснији зид кога се сећам јесте онај који опасује Црвени крст у Симиној улици. Другог дана хрватске акције ,,Олуја”, којом су стотине хиљада Срба протеране са својих огњишта а овде од стране Милошевића дочекане крајње безосећајно, прошао сам поред тог зида. Призор је био нестваран: на њему су биле излепљене стотине, можда и хиљаду цедуља које су све одреда носиле поруку где је ко у том тренутку и како се може пронаћи. Изгубљени у најстрашнијем тренутку свога живота, ти људи су изабрали зид као последњу наду, какву-такву извесност. Када је следећег дана на Београд пао летњи пљусак, који је обрадовао његове житеље жељне освежења, киша је спрала све те поруке и оне су једно време лежале поред тог зида умрљане и неупотребљиве, све док их радници Градске чистоће нису почистили. Слична судбина је задесила и ауторе порука...