Смех је политичка ситуација

Европска академија за аудио-визуелне уметности ЕСРА Париз–Скопље–Њујорк прогласила је Бору Драшковића, угледног филмског и позоришног ствараоца, за doctor honoris causa. Признање му јеуручено пре неколико дана на Универзитету за аудио-визуелне уметности у Скопљу.

Боро Драшковић је свестрани уметник. Током протеклих деценија остварио се као оригиналан позоришни, филмски и телевизијски редитељ, универзитетски професор... У позоришту је тумачио најзначајнија дела, у широком луку од Есхила до Бекета, уз Шекспира, Молијера, Чехова, али и наше класике: Домановића, Петра Кочића, Данила Киша... Са својим играним филмовима, или због њих, обишао је свет: „Хороскоп”, „Нокаут”, „Усијање”, „Живот је леп”, „Вуковар, једна прича”. Пише есеје, кратке приче, сценарија, радио-драме, драме и путописе.

– Моје књиге, филмови, представе добијали су награде и код нас и у иностранству. Ово признање за укупни рад веома ме радује јер долази од Европске академије за аудио-визуелне уметности и, заправо, потврђује концепт посла којим се бавим. Бавим се свим медијима и моји студенти студирају све те медије. С поштовањем говорим о претходним добитницима: Мануел де Оливијера, Јиржи Менцл, Клод Леуш, Шарл Азнавур... Мислим да је ово и признање професији редитељ. И, наравно, свим мојим сарадницима. У првом реду мојој супрузи Маји Драшковић, сценографу, костимографу, сценаристи, радила је у свим мојим пројектима. Ова лепа, паметна жена заслужује пуно поштовање и љубав. Награда је у великој мери и њена – каже Драшковић.

У свом позоришном, филмском и есејистичком опусу, Боро Драшковић, пише у беседи која је прочитана на свечаности у Скопљу, отворио је једно ново јединство, по угледу на највеће уметнике свих времена: јединство опасности, јер као што каже Оскар Вајлд: „Једна идеја не може да се назове идејом ако није опасна.”

Јединство опасности

– То је узбудљива формулација која се везује за Аристотела. Режија је професија избора. И сам живот је филозофија избора. Тема у којој откривате битно, супстанцу времена у којем живите, може да изазове опасност. И моји филмови, књиге, представе у извесној мери припадају том јединству опасности – каже Драшковић, кога често називају и Хамлетом централне и оријенталне Европе

Боро Драшковић се својевремено доста бавио Шекспировим јунаком Хамлетом. Направио је и филм „Хамлет затвореник”, али и његова животна прича је често у хамлетовској дилеми: бити или не бити. Излаз из те дилеме јесте: бити спреман, то је све.

Путујући са својим филмовима сретао је, каже, многе Хамлете, са којима је пио чашу вина после представа. Међутим, и Хамлет је човек, наравно, опасности!

Боро Драшковић је радио са Јежијем Кавалеровичем и Анджејом Вајдом... Наш саговорник то „брани” овако:

– Имао сам срећу да од самог почетка будем на добром месту са изванредним људима. Мој први професор је био др Хуго Клајн који је изванредан редитељ и психијатар, ученик Фројда, писац. Моји професори филма су Анджеј Вајда, Јежи Кавалерович... Оно што сам од њих учио, директно су преносили мојим студентима, а они то сада преносе својим студентима.

 Не без разлога, воли да цитира мисао Иве Андрића: „Уметници су сумњива лица.”

– Ипак, „сумњива лица” су личности које су градиле овај свет. Да њих није било питање је како би свет данас изгледао.

Преломни, пресудни тренутак у каријери Боре Драшковића, свакако је премијера представе „Кад су цветале тикве” Драгослава Михајловића 1969. године у Југословенском драмском позоришту. После неколико извођења представа је одлуком тадашње власти забрањена. Драшковић је напустио позориште и вратио му се тек после 30 година представом „Антигона у Њујорку” коју је радио у Граду театру у Будви. Повукао се из позоришног живота јер је сматрао да је забрањено забрањивати и окренуо се снимању филмова, писању књига, раду са студентима...

– Забрана „Тикава” је укупност онога што говоримо о опасности, о сумњивом лицу. Данас, после свега та Брозова забрана, по мишљењу мојих пријатеља, део је историје позоришта, али и историје бешчашћа. После повратка на позоришну сцену сва позоришта су ме звала да сарађујемо. Једино Југословенско драмско позориште: није! Да ли се и данас преостали Брозови питомци придржавају његовог упутства да се не треба држати моралних начела као пијан плота?! Није то ситуација која се тиче само мене. Није непозната ни у другим професијама. Стално се питамо како да нам земља постане срећна. Мислим да би политичари требало да се враћају Канту: „Како да људе учините срећним, ако их не учините моралним и мудрим”, прича Драшковић и наглашава да је поред свега катарза још увек могућа у животу.

– Враћам се „Махабхарати”. Тамо стоји да је срећа садржана у карактеру човека. Живот заслужује људе којима је доступна катарза. Дуго смо живели у ишчекивању испуњења обећања. То ме подсећа на источњачког шерета који је обећао цару да ће за 20 година да научи магарца да чита. Пријатељи су га питали како је то могао да обећа, а он је безбрижно одговорио: за 20 година или ће цар умрети, или он, или ће магарац да крепа. Надам се да нећемо завршити неписмени!

Уметност је, по речима Боре Драшковића, увек ангажована. Наравно, не на онај начин на који се говори о ангажованости у политици.

– Политика редитеља, политика уметности је у сваком правом делу. И у доброј комедији, јер и смех је политичка ситуација. Уметност је антрополошко поље у којем је све, па и политика. Свака емоција је ангажман. Често, оптерећени животом, какав јесте, заборављамо нешто што смо још у пренаталном животу, у утроби мајке већ учили. Смех мајке храни дете. После нас живот учи да то заборавимо, али нас уметност враћа чистијим, правим емоцијама – каже редитељ.

Интересантни су и наслови Драшковићевих књига „Лавиринт”, „Огледало”, „Промена”, „Равнотежа”... Као неуморни редитељ-путник током протеклих година бележио је са разних путовања многе занимљивости које је записао у књизи путописа „Поглед пролазника”.

Недељно поподне на Гренланду

– Многе земље су за мене биле изненађење. Иако сам био припремљен, биле су шок. Први пут сам био у земљи у којој било где да поставите камеру, она види нешто што нисте пре тога видели: преостало ми је да ме кроз Кину воде древни кинески песници, тако су настали филмови „Призори из Кине”. Када сам снимао филм „Недељно поподне на Гренланду”, био сам запрепашћен како се у богатој цивилизацији појавила тужна ситуација у којој један народ може да ишчезне. Сетите се камијевске процене: између апсурдног и побуњеног човека за све нас има довољно места – каже редитељ.

У Драшковићевим уметничким делима наглашена је тема: саосећање. Он то овако објашњава: „Мислим да је саосећање разлог уметности. То би требало да буде и основна емоција која има много синонима.” Допала нам се и његова констатација да: уметност, здравље и хлеб припадају свим народима. Често воли да цитира и кинеску пословицу: „Сви су цветови будућности у семену садашњости.”

Са узбуђењем прича о времену када су гледаоци хрлили на наше филмове, представе. „Времена су се променила. Треба им показати пут. Јер, неко ко дође на право место уметности, доћи ће поново, то потврђује и представа ’Дуго путовање у ноћ’ у Атељеу 212”, закључује Драшковић.