Плићаци Интернета

Од нашег сталног дописника из Вашингтона
Наслов је провокативан, а тема актуелна, премда не и сасвим нова. Николас Кар, амерички публициста који пише о социјалним, економским и културним дејствима нових технологија, свој есеј који је у лето 2008. био на насловној страни „Атлантик” магазина (и потом ушао у неколико антологија”), разрадио је у управо објављену књигу о којој се протеклих дана увелико пише и полемише.

Наслов поменутог есеја био је „Да ли нас Гугл заглупљује?”. Теза која је тада постављене окосница је књиге „Плићаци: шта Интернет чини нашем мозгу” (Nicholas Carr: „The Shallows: What the Internet Is Doing to Our Brains”). У књизи је, наравно, обрађена много свестраније, са аргументима који или потврђују или оповргавају главну тезу оба текста: да је управо у току једна од великих транзиција у историји цивилизације, упоредива са оном коју је пре пола миленијума донела Гутенбергова штампарија, једна од оних промена која је променила културу. А кад се мења култура, мењају се и људи.

Николас Кар главну пажњу посвећује дејству Интернета на људски ум. Цитирајући многе, од Платона преко Маклуана, до најновијих истраживања неуронаучника, он настоји да разреши дилему да ли Интернет наш мозак репрограмира на начин да нас навикава на константно стање „расуте пажње”, демонтирајући при том ментални склоп „дубоког читања” на који је ум истрениран током више од пет векова Гутенбергове ере.

„Током протеклих неколико година, имам непријатан осећај да неко, или нешто петља по мом мозгу, преповезујући његове неуронске везе, репрограмирајући моје памћење”, износи аутор лично искуство, уз констатацију да нам је Интернет на располагање ставио до јуче незамисливо обиље информација, али по цену да од свега кушамо помало, а од ничега довољно. Крајњи резултат је интелектуална плиткост за коју аутор није сигуран да је надокнађена ширином информативног океана.

Другим речима, компјутери и Интернет „разарају нашу моћ концентрације”. Док су књиге пасивне, Интернет је активан. „Сувише је линкова (веза са другим изворима) у сваком тексту на екрану, а премало времена да се сваком посветимо.” То доноси принуду „мултитаксинга”, обављања више радњи одједном – али ниједне ваљано. Брзо мењање фокуса производи „аутоматизовано размишљање” и постепено нестајање „литерарног ума”, ума дубоке пажње који је навикнут да се усредсреди на садржај, да игнорише дистракције и прати сложене аргументе и заплете.

У 2008. људи су конзумирали три пута више информација него 1960. Једно истраживање је показало да људи за компјутером садржај на екрану, односно извор информација, промене 37 пута током једног сата. Корисници Интернета у Америци посете у просеку око 40 сајтова током једног дана, проводећи при том „онлајн” око 30 одсто слободног времена.

Николас Кар међутим даје реч и онима који мисле другачије: контрааргументима да нам Интернет у ствари помаже да развијемо нови ум који је способан да информације прихвата и анализира у кратким налетима пажње. Пошто садржаји долазе из више извора, то нам омогућава да сазнајемо више него икад. Гугл нас према томе не заглупљује, већ напротив, чини паметнијим и способнијим да „процесуирамо” много више него досад.

Ова књига у ствари на садашњост и будућност гледа са пиједестала прошлости, кроз призму носталгије. Зар нису, уосталом, још Платон и Сенека жалили да ће „писмо уништити поезију”, подразумевајући да је она пре свега орална. Зар укидање монопола цркве на књиге није, уз омасовљење знања, донело и мноштво „еротских новела” које су биле више читане од озбиљних расправа.

„Енормно умножавање књига из сваке области”, писао је у првој половини 19. века амерички романтичар Едгар Алан По, „једно је од највећих зала нашег доба и представља највећу препреку прибављању тачних информација.”

Не понавља ли његову заблуду и Николас Кар? Свака нова технологија кад нешто даје нешто и узима, али је такође доказано да ниједан нови медиј никад сасвим не обесмишљава стари. Штавише, учестало се износе и тезе да свеопшта повезаност коју је донела глобална рачунарска мрежа у ствари враћа читање и писање у центар савремене културе, који је једно време био измештен искључиво ка пасивном конзумирању телевизије.

Полемика о овој књизи неке овде подсећа на сличне расправе о књигама са почетка педесетих које су доказивале да ће рокенрол покварити омладину, или из седамдесетих које су упозоравале да ће телевизија децу претворити у идиоте. Али ова тема је нова и надасве актуелна: страхови да ће нестати књиге су уверљиви, иако нису сасвим оправдани.

Суштину је можда најпрецизније погодио један од приказивача Каровог дела који је подсетио да аутор (рођен 1959) припада генерацији која је имала „аналогно детињство, а дигиталну зрелост”. Дилеме о којима он расправља већ наиме нису разумљиве нити битне генерацији рођеној у дигиталној ери, после 1990.