Културна политика у знаку булевара

Тања Мандић-Ригонат: Како неке телевизије могу да имају националну фреквенцију а да немају обавезу да имају емисије које прате културу. Млате паре на ријалити програмима, на кичу и шунду до даске? Култура је као садржај протерана у неке касне сате, ако је уопште заступљена у програму. Позориште опстаје у том контексту опште примитивизације као оаза смисла, тим пре га не треба стратешки маргинализовати или гурати у комерцијализацију. Мислим да држава мора да има свесну одлуку да заштити позориште упркос томе што позориште може бити снажно субверзивно место у којем се друштво пропитује, доводе у питање многе појаве, људска природа... Оно је пре свега место духа, маште, а уметници, као и позоришни радници дефинитивно нису администрација како је „баш креативно“ протумаченo законом о максималном броју запослених у локалној самоуправи.

Небојша Брадић: Ако сам Вас добро разумео, Ви сматрате да позоришта нису финансирана...

Тања Мандић-Ригонат: За сад јесу, али врло је опасна ова прича: хајде, окрените се благајни, пројектима, јурите спонзоре, а држава ће бити посматрач који прати резултат тржишне утакмице. Позориште није искључиво место забаве. Или би било пожељно то да постане? Још један простор за бескрајно понављање испразних садржаја, за анестезирање глупошћу која је финансијски исплатива а за културу погубна. И још нешто, не постоји генерално криза публике у нашим позориштима, као што мислим да не постоји ни криза квалитета. Имамо добре писце, глумце, редитеље, посвећену публику која у општој беспарици одваја новац за не тако јефтине карте у нашим условима. Немам ништа против ни булеварског позоришта, али имам да културна политика и мишљење о позоришту буде у знаку булевара.

Небојша Брадић: Најжешћи критичари сматрају да Министарство културе веома много средстава опредељује управо за позоришта. Годишње, само за делатност Народног позоришта и Српског народног позоришта издваја више од дванаест милиона евра, док продукцију играног филма у Србији суфинансира са мање од два милиона евра. Али, није највећи проблем колико се даје. Добре идеје и добре представе увек пронађу пут и до новца и до публике. Да би живело, позориште мора разумети друштвене околности, не само тако што их уметнички промишља и критички преиспитује на сцени, већ и економски, иза сцене.

Иван Меденица: Ми овде говоримо у првом реду о позоришту у контексту имплицитног или експлицитног захтева да буде посећено, да остварује успех на благајни, у контексту финансијске кризе када је, како кажу, немогуће имати онакве државне субвенције на какве је позориште навикло. Можемо да проширимо ову тему па да говоримо и о Закону о култури, да ли су или нису донета адекватна подзаконска акта да би закон уопште могао да уђе у употребу итд. Дакле, има озбиљних питања која се могу послати на адресу и Министарства за културу, не треба га унапред аболирати од могућих критика. Али, ми овде говоримо превасходно о позориштима, од Атељеа 212 је цела прича и почела, а од свих њих, у надлежности Министарства је само Народно позориште. Мало губимо из вида ко нам је права адреса. Поред тога, министар Брадић је изнео избалансиран став у погледу односа конкурентности и исплативости с једне стране и, с друге стране, заштите ризика у стваралаштву. С друге стране, на нивоу града Београда нисмо месецима и годинама чули такав јавни став, онај који би требало да подразумева артикулисану културну политику. Средишњи проблем је то да ми имамо ситуацију у граду Београду да се, из потиха и нетранспарентно, врши субверзија јавног сектора у области позоришта и културе уопште: нема културне политике, свима се равномерно, по егалитаристичком принципу „свакоме помало никоме довољно“, смањују субвенције, а веома перфидно се, насупрот томе, подржава критеријум „зараде на благајни“.

Већина нас овде није против тог критеријума, већ само сматрамо да он не може и не сме да буде доминантан у јавном сектору: то је здрава логика. Ако нема довољно пара за културу, неко озбиљан и компетентан треба да преузме одговорност за разврставање тог новца и да каже: „молим вас, оволико има за вас, снађите се за остатак“. На основу тих критеријума би се, онда, неке културне институције, оне за које, дакле, одговорни сматрају да немају адекватан уметнички и културни значај, препустиле у целости тржишту, а на другој страни бисмо буџетски у потпуности покрили, на пример, Мало позориште „Душко Радовић” као театар за децу, који при томе експериментише у погледу уметничког израза; дакле, има двоструко особен, деликатан положај. Али, зашто нам онда треба да Аматерско позориште „Дадов” буде институција на градском буџету? Аматерско стваралаштво младих је важна делатност, али да ли је то приоритетни интерес културне политике града, зар тиме не могу да се баве, рецимо, општине? С друге стране, зашто је, питам као грађанин, Звездара театар данас стопроцентно на буџету града Београда, позориште које је покренуто као независни и приватни пројекат осамдесетих, а данас нема ни континуирану уметничку продукцију? Примера има безброј... Свако ко се бави културом у овом граду зна да је градски секретар за културу Ивана Авжнер фактички смењена, односно да је покренут захтев за њену смену у оквиру њене странке, а да јој је онда, како смо читали у новинама, дата нова шанса, нека врста „помиловања“ до септембра месеца, што њену кредибилност сигурно угрожава. Чак је, дакле, и на том персоналном плану, који је уједно и симболички, култури Београда одсечена глава... Има још безброј проблема у култури Београда. Говорили смо о пројектном финансирању, о транспарентности. Можете да одете на сајт Министарства културе и сазнате који пројекти су добили средства на конкурсу за суфинансирање. Можете да се сложите са тим или не, али ви имате ефекат транспарентности у нечему што се зове суфинансирање по пројектима. Међутим, такви резултати на сајту града Београда не постоје. То је зато што је финансирање пројеката у култури у Београду нетранспарентно.

ПОЛИТИКА: Ми бисмо волели да је са нама Даријан Михајловић, који је позван на овај округли сто, али је у последњи час јавио да има важан састанак. И да је са нама Кокан Младеновић, управник Атељеа 212, који је одбио да учествује у разговору о проблемима позоришта које се данас нашло на раскршћу између стварања хитова и уметничке продукције – да нам одговори на питање, шта српско гледалиште очекује од театра данас, и на остала питања која су покренута у јавности и на овом округлом столу.

Биљана Вујовић: Нисам из Београда. Ово се поприлично свело на београдске проблеме. Било је толико речи у штампи о томе како Вам је Атеље 212 ускратио протоколарну улазницу за представе као критичару...

Тања Мандић-Ригонат: Проблем је што је то урађено из освете. Критичар дефинитивно не сме да буде продужена рука маркетинга једног позоришта и управника.

Биљана Вујовић: Зашто ви, Меденица, нисте дошли на нашу премијеру у Нишу, а позвани сте? Министарство је прошле године направило сјајан потез и подржало једну едукацију својим пројектом „Србија у Србији”, финансирало је будућег редитеља са вашег факултета и једног младог драматурга, који су у Нишу поставили представу, што мислим да је и те како битно за нас, а и за те младе људе је јако важно.

Иван Меденица: Обећавам да ћу доћи на следећу позоришну премијеру у Нишу.

Небојша Брадић: Морамо да водимо рачуна о чињеници да у дискусијама о позориштима углавном узимамо за примере београдска позоришта и говоримо о позоришним премијерама у Београду. Ниш је такође важан центар културе са развијеним институцијама, али кад се оде даље, у мања места по Србији, суочавамо се са све снажнијом потребом  публике за позориштем и све већим недостатком контакта са позоришном игром.

Иван Лалић: Одвојио бих Кокана Младеновића од целог овог контекста. Мислим да је он један вибрантан редитељ који је доста тога већ урадио и доста сјајних представа направио и бори се у том Атељеу 212 како зна и уме, и то ради срчано 24 часа на дан, и ми можемо да се споримо да ли улазнице јесу или нису критеријум. Даријан Михајловић је морао данас бити овде. Овде је сада свет позоришта који он игнорише. Ја сам провео у Комисији за корупцију јако пуно времена. Уз сав тај посао, Михајловић успева да режира мјузикл за децу „На слово на слово”. То је крајње неприхватљиво. У Закону о сукобу интереса пише да носиоци јавних функција могу да се у слободно време баве уметничким делатностима тамо где нису културни министри, тако да он ту законски може да се оправда, али морамо да подсетимо на етички моменат. Или макар одсуство доброг укуса, с обзиром на то да се не појављује нигде, нема никакву стратегију. Нити смо до сад сазнали шта је културна политика града Београда. Тако да бих заиста Кокана одвојио од Даријана.

Тања Мандић-Ригонат: У Атељеу 212 обустављен је рад на представи а да управник није видео ни секунд урађеног, мислим на „Травестије” Љиље Тодоровић. Редитељ Томи Јанежич доживео је ужасно понижење, појавила се цензура, управник је фаворизовао и репертоарски и маркетиншки своју представу. Стварно сулудо за чувени, угледни Атеље 212, који је увек био место отвореног и ума и срца. Младеновићево непојављивање данас заиста ме не обавезује да ћутим о проблемима које је иницирао. Уметник не сме бити понижен, извређан у месту какво је позориште, ваљда се то подразумева. Кокан Младеновић заиста није жртва „злих опонената“. Тако поставити ствари после свега заиста би била „Травестија”. Дошао је на место управника у једно одлично позориште, са сјајним глумцима и добрим репертоаром а не на место менталне, уметничке жабокречине, пропале куће коју треба дизати на ноге. Мото овогодишње сезоне у Атељеу 212 је „Револуција“. Па ако је мото „коренита промена“, па природно је да расправљамо о томе где се та промена догодила, на фасади зграде, на сцени, у комуникацији. И да ли је та промена сузила или проширила простор слободе.

Иван Меденица: Озбиљне афере постоје у Атељеу 212, то је реалност. Ствара се, међутим, утисак да „Политика” води некакву кампању против актуелног директора те куће. То је чиста замена теза: ствари стоје сасвим обрнуто. Скоро једина од свих дневних новина, „Политика“ се бави истраживачким новинарством о том питању, а објављује и друге врсте текстова на те теме. Већина других дневних новина не информише, или не бар довољно, о овим аферама. Можемо само да нагађамо зашто. Ми смо навикли на непотизме и друге лобистичке подршке, али сада се дешава и нови вид цензуре, или пре аутоцензуре, оне која настаје под притиском приватног капитала који је ушао не само у културу него и у медије. Угледне дневне новине које су се избориле, током деведесетих, за статус независних и критички интонираних, што су тада и биле, имају потписане маркетиншке споразуме који им отежавају, ако не и потпуно онемогућавају, да објективно информишу поводом афера у Атељеу 212. Ми овде, заправо, све време говоримо о сумњивим, нетранспарентним токовима новца. Ту све почиње и све се завршава.

Небојша Брадић: Оно што се прошле године десило јесте то да нам је у току године драстично умањен буџет. То се сада понавља у Хрватској, Бугарској, и они сада, суочавајући се на сличан начин са тим проблемом, покушавају да пронађу начине како да изађу из тога. Ми смо већ стекли одређену отпорност да можемо да се с тим носимо и некако то умемо, али то не ослобађа било кога од одговорности. Било да је реч о републичком министарству културе, граду Београду или властима на локалу. Тако ми, радећи са другим нивоима државне управе, покушавамо да увећамо заједнички капацитет. Када су у питању институције и манифестације у Београду, ми ћемо у наредном периоду подржавати превасходно оне пројекте који се односе на међународно повезивање. Дакле, не сваку манифестацију, нити сваку институцију. Ове године из протокола са градом Београдом брисали смо одређене манифестације. А да ли ће Београд имати БЕЛЕФ или СОФЕСТ, то је питање њихове легитимне одлуке. Ми ћемо свакако суфинансирати БИТЕФ и БЕМУС. У свему нам је потребна рационална политика, да са новцем којим располажемо постигнемо што боље резултате. Неопходна  нам је, стога, непрекидна и садржајна комуникација и у наредном периоду

КРАЈ