Емпатија

Љубав је повезана са важношћу. Када волимо тада поручујемо да нам је друга особа важна. Исто она чини својим показивањем љубави. Да би људи поверовали да су заиста вољени, потребно је и да осете да су важни другоме. Љубав се потврђује кроз сазнање да су наша осећања важна другој особи и да су њена осећања важна нама. И зато је емпатија важан састојак сваког односа љубави.

Природно је да сваки човек сагледава свет из себе, из своје перспективе, кроз свој доживљај. Способност емпатије је способност да се нека ситуација сагледа из перспективе друге особе. На тај начин можемо претпоставити какав је доживљај друге особе у датој ситуацији, како се она осећа. Одатле и име емпатија, што значи уживљавање у другога.

Особа која има способност емпатије није ограничена да ситуацију стално сагледава само из своје позиције, већ може да је сагледа и из позиције друге особе. А способност да се „изађе” из свог доживљаја и да се, за тренутак, претпостави доживљај другог бића, веома је важна. Емпатија омогућава да се превазиђе себичност и да се развије осећај за друге људе. Не само у односима љубави, већ у било којим пријатељском контакту. Ако је интелигенција способност да се једна појава сагледа из више углова, емпатија је основа емоционалне интелигенције. Особе са развијеном способношћу емпатије боље разумеју друге и зато се боље сналазе и имају боље односе са људима.

Када не би постојала емпатија, људско друштво би било чудно место. Како би без емпатије нека мајка могла да се побрине за своју бебу која не уме да говори? То би био свет себичних и безобзирних појединаца, свет без икакве љубави.

Не постоји ген за емпатију, она се учи. И зато сваки родитељ треба да научи своје дете да су осећања других важна и да их треба поштовати. Данас су родитељи усмерени да покажу деци да су вољена, али често заборављају да треба да ту децу науче и да воле друге. Када мало дете удари, угризе или уштине маму, она треба да покаже да је то боли, да она није само слика која се смешка, да и она има осећања. Децу учимо да кућни љубимац није само играчка, већ живо биће са својим осећањима и потребама. Питање којим подсећамо дете да буде емпатично је: А како би се осећао да се то дешава теби?

Постоје и људи који су веома емпатични до других, али који заборављају на себе и своју перспективу. Погрешно мисле да су одговорни за туђа осећања и стално покушавају да друге усреће. Они треба да поново науче да су и они важни, да су важне њихове жеље и друге емоције и да у конфликте улазе без осећања кривице. Њих треба подсетити да треба да се уживе у саме себе.