Спржени "Громови"

БАЊАЛУКА, 15. августа – "Јао, роштиљијаде", надјачава грмљавину артиљеријских оруђа и рафалну паљбу пешадијског оружја глас војника 125. бригаде Хрватске војске док, с леве обале Уне, осматра резултате напада својих сабораца на Козарску Дубицу из које се, у том часу, извијају густи облаци дима.

Снимак је направљен 18. и 19. септембра 1995. године, када је Хрватска војска изводила операцију заведену под чак три кодна назива – "Уна 95", "Врбас 95" и "Дрина 95". О овом детаљу касније ће бити више речи.

Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу 18. септембра напале су елитне јединице 1. и 2. гардијске бригаде Хрватске војске, "Тигрови" и "Громови", а артиљеријску подршку пружала им је 125. бригада. Задатак да у Козарској Дубици направе мостобран добиле су злогласне "Црне мамбе".

Потпуни крах

"Ова операција Хрватске војске завршила се потпуним крахом. На потезу од Новог Града до Козарске Дубице загребачки "Тигрови" су поломили зубе, а "Громови" су, да тако кажем, напросто спржени. Овде су потучене и ’Црне мамбе’", објашњава за "Политику" командант одбране Козарске Дубице потпуковник Пантелија Ћургуз.

Почетну предност хрватске трупе, под командом генерала Винка Врбанца, искористиле су за погром над цивилним становништвом овог дела Поуња. "И ми смо платили високу цену у одлучујућој бици за Републику Српску. Када то кажем, мислим на страдање цивилног становништва у ове три општине. За дан и по, колико је трајала офанзива на Поуње, убијено је више од стотину цивила, међу којима је било много жена и деце", истиче Ћургуз.

Највећи злочин хрватски "Тигрови" направили су 18. септембра у насељу Туњице, на путу Нови Град – Костајница. Ту су убили 23 цивила. У Туњицама су, поред осталих, убили и Бошка Максимовића и његовог седамнаестогодишњег сина Дражена. Рафали хрватских војника овде су пресекли живот Гордане Вукојевић и њених синова –Милоша (17) и Данијела (20).

Тукући артиљеријом колону цивила која се извлачила из Новог Града, у селу Сводна убијено је 11 цивила: 10 жена, међу којима је најстарија била Радојка Миладиновић (72), и један мушкарац, Слободан Крнетић (58).

Напад на Костајницу Војска Републике Српске зауставила је релативно лако – у Уни је погођена амфибија хрватских гардиста, а ништа боље није прошла ни група која је покушала на пређе мост. Код овде погинулог хрватског војника Младена Бороје пронађена је топографска карта са уцртаним правцима напада и ознаком "Дрина 95".

Борба прса у прса

У артиљеријском нападу на Костајницу погинуло је троје цивила: Јањка Кукрика, Милан Мијук и Хата Бешић.

У Извештају о откривању кривичног дела и извршилаца, који је Центар јавне безбедности Бањалука пре више од 10 година доставио бањалучком Окружном тужилаштву, детаљно су документовани злочини Хрватске војске у Козарској Дубици.

У њему, између осталог, пише да су хрватски "Громови" и "Црне мамбе" клали, давили и спаљивали своје жртве. Са територије ове општине, наведено је у полицијском извештају, укупно је убијено је 26, а рањено 19 цивила. Неки су, као Бошко и Дражен Максимовић, страдали на подручју суседних општина. "Није нас толико изненадио напад Хрватске војске, колико нас је изненадила окрутност ’Црних мамба’ и ’Громова’. Дмитра Дерикућу и Милорада Букву запалили су у аутомобилу који су претходно зауставили. На мосту преко Бињачке убили су Драгана Слијепца и његове сапутнике Анку и Милку Црљеницу и Драгињу Драгићевић. Оне су биле рањене и Слијепац их је возио у болницу. Наше борце Маринка Бобара, Ранка Шипку и Ђорђа Завишића најпре су заробили и онда их задавили жицама", препричава полицијски извештај Пантелија Ћургуз, додајући да је на Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу 18. и 19. септембра Хрватска војска испалила више од шест хиљада артиљеријских и ракетних пројектила.

О томе како су борци Војске Републике Српске сломили офанзиву хрватских "Тигрова", "Громова" и "Црних мамба", Пантелија Ћургуз каже: "Чим смо сазнали да је на топографској карти уписан назив операције ’Дрина 95’, постало нам је јасно да држимо фронт без резервног положаја. Били смо свесни да наше одступање може значити почетак краја Републике Српске. Прихватили смо борбу прса у прса. Тактички смо одвукли хрватске гардисте од наших ровова на десној обали Уне. Преко ноћи смо их бочним ударима опет запосели. Тако смо блокирали продор ’Црних мамба’ у дубину наше територије и онемогућили хрватским снагама форсирање Уне. Организовали смо кружну одбрану из које смо, уз помоћ питомаца Центра војних школа из Бањалуке, изашли као победници."

Ћургуз вели да је српским борцима много олакшан посао када се домогао "мотороле" погинулог командира "Црних мамба" Зденка Паеске, преко које је слушао наредбе које хрватски команданти издају својим јединицама.

Хитан састанак са Туђманом

Да је Хрватска скупо платила покушај освајања Новог Града, Костајнице и Козарске Дубице потврдио је у књизи "Пут у Дејтон" тадашњи специјални изасланик америчког председника за Балкан Ричард Холбрук. Он се, забележио је "због неочекиваног узмака Хрвата" 19. септембра хитно састао са хрватским председником Фрањом Туђманом и председником ратног Председништва БиХ Алијом Изетбеговићем. Пре завршетка операције хрватски извори су помињали 49 мртвих, 63 рањена и педесетак гардиста који су остали у окружењу на територији Републике Српске.

Уосталом, о дебаклу 1. и 2. гардијске бригаде Хрватске војске у Поуњу сведоче и речи хрватског официра, чија је кодна ознака била "Јастреб". Пред крај снимка, док осматра амфибију коју је код Доње Градине "зољом" погодио Маринко Гвозден, чује се његов глас: "Сада је све готово."

После те реченице уследила је псовка. И позив санитету да чамцима и амфибијама извлачи рањенике. Одговорност Хрватске и њених трупа за злочине, осим у Републици Српској, нажалост, нико не спомиње.

-------------------------------------------------------------------------

Заробљеници

Прва гардијска бригада заробила је 19. септембра у Туњицама код Новог Града Живка Мутића и Брацу Крнетића, а дан раније у руке Друге гардијске бригаде пали су Мирославка Миланковић, Ранко Грбић, Светко Рељић и Мирко Кос из Козарске Дубице.

Мутић и Крнетић су пребачени у Двор на Уни, а одатле у најпре одведени у Сисак, а затим у Загреб. Из главног града Хрватске пребачени су у сплитску "Лору". Они су размењени 4. августа 1997. године.

Мирославка Миланковић је пуштена из хрватских затвора у фебруару 1996. године. Размењен је и Ранко Грбић, који је такође завршио у "Лори" из које је, после тешког злостављања, изашао као инвалид. Мирко Кос је успео да побегне, а Светко Рељић није издржао мучење. Подлегао је дан после заробљавања.