Остао је само плач

Од нашег специјалног извештача

Бејрут, 15. августа – Једина још употребљива ствар коју је Махмуд Гамдуш успео да пронађе у рушевинама свог стана данас му је најмање од користи – метални послужавник који је чудом остао нетакнут током разорних израелских бомбардовања јужних бејрутских предграђа.

"Немам кућу, немам радњу, немам ништа осим ове жене и деце која плачу", каже 42-годишњи аутомеханичар који се данас упутио да види да ли је ишта остало од дома који је морао да напусти. Његова радионица у четврти Харет Хреик такође је нестала у једномесечном рату који је однео животе више од хиљаду Либанаца.

Тешко да сам икад у животу видео такво систематско уништавање као јутрос у овим шиитским насељима у којима је живело око 40.000 људи. Стотине потпуно разорених зграда. Оне које су измакле бомбама потпуно су неупотребљиве.

"Моја осећања су подељена", каже ми др Надим Абужади без чије помоћи тешко да бих разговарао са овим људима. "Подржавам (Хезболахов) отпор, али док гледам разарања питам се да ли је требало платити оволику цену."

Лидер Хезболаха, шеик Хасан Насралах, синоћ је, проглашавајући "историјску победу", обећао да ће обнова почети одмах, али то је и даље мала утеха људима који су овде живели.

Неке рушевине још догоревају погођене у последњим часовима пред примирје које је јуче ујутру ступило на снагу и поштује се. Врућина, прашина и смрад.

Крећем улицом ироничног имена Рагеб Харб: харб је на арапском рат. Пред гомилом бетона, покидане арматуре и остатака намештаја, 78-годишња Заинаб Јасин плачући шири руке према небу.

Ту, на другом спрату нечега што је била зграда од десет спратова, налазио се још неотплаћени стан у коме је живела са ћерком и зетом. Тек је стигла, као и десетине хиљада Либанаца који су данас похрлили ка својим домовима на југу.

Закукава. Није хтела да оде, али су је натерали да се склони у школи бејрутске четврти Мазра. Када чујем "Америка, Исраил", знам да проклиње. "Нећу у Америку, иако су ми у Мичигену две ћерке и имам амерички пасош", каже гласом који је мешавина беса и очаја.

Унаоколо, по дрвећу на пола копља, аветињски вијоре покидане тенде, ћебад и пластичне кесе. Међу руинама остаци свега и свачега: од јастука до листова књига, од сломљених кутија бекгемона до виљушки. Наилазим на први од десетине великих кратера које су оставиле израелске "паметне бомбе" у потрази за лидерима шиитских Хезболаха.

Сви смо постали хезболаси

Три девојке у црним шиитским чадорима нешто се расправљају са човеком који је утврдио да два пронађена тепиха неће имати где да распростре. Ставља их у кола. 

"Сада смо сви постали хезболаси", каже Фатма Катерги, учитељица арапског. "Сајед Насралах је наш херој. Испод сваког камена који овде подигнете наћи ћете отпор", додаје утврђујући ме у уверењу да су Израелци, као Американци у Ираку, једномесечним бомбардовањима регрутовали нову генерацију одлучности и омраза и померили хоризонте мира.

Улица се прекида јер булдожер покушава да је прокрчи. Приморан сам да се, без завршеног алпинистичког курса, попут дивокозе пењем и спуштам по рушевинама пажљиво вагајући сваки корак и прескачући електричне и телефонске каблове. Остаци ролетни су "црвени тепих" добродошлице у четврт Далија.

Мураба ал Амини, Трг безбедности, био је седиште штаба шиитске милиције настале у време израелске окупације либанског југа која је трајала две деценије и завршена тек пре шест година. Током свих тих година, хезболаси и њихова наоружано крило створили су своју државу у држави проглашавајући се једином силом која може да брани Либан.

Фото-финиш би одлучио ко је сада за ово одговорнији: хезболаси – који су своје уреде држали по првим спратовима стамбених вишеспратница, или Израелци – који се нису либили да их са све цивилима сравњују са земљом, мада су могли да претпоставе да лидера Божије партије ту нема.

Мирис експлозива и декомпонујућих лешева које добро препознаје др Надим. Требало је негде да нађем маску за лице коју многи носе.

Около се вијоре жуто-зелене заставе Хезболаха са сликом "калашњикова" и текстом: Хезболах, исламски отпор Либана. Показују ми разрушени мост Хади Хасана Насралаха, сина вође Хезболаха који је 1998. убијен у сукобу са Израелцима и данас слављен као мученик исламског отпора.

Кварт Бир ел Абед је сценографија из неког Јонесковог комада апсурда. Млада жена претура по рушевинама стана. Шта ради, само она зна. Ваљда јој је то једини спас да не полуди.

Пљусак разбијеног стакла

Лубна Бајдуни за то време чисти продавницу сувенира. Са црним исламским хиџабом преко главе, сва је у прашини. Да ли ће добити новац да поново стане на ноге?

"Ако нам и не дају, сами ћемо се снаћи. Можда други више заслужују помоћ", каже скромно 21-годишња жена и уз осмех показује ка кући преко пута која је сравњена као и оближњи локал њеног мужа.

"Верујем у саједа Насралаха. Спремна сам да се жртвујем и за његове ципеле", додаје речима арапске реторике и гласом у коме се препознаје достојанство.

Наилази поворка под турбанима шиитских мула и сунитских улема. Испред њих транспарент: "У јединству смо победили, у јединству остајемо." На мети су ТВ екипа које тумарају унаоколо, мада тешко да било каква слика може до краја да дочара овај хорор.

Стално погледујем ка небу одакле "бомбе" стижу у форми пљуска разбијеног стакла, делова разнетих зидова или комада поломљеног намештаја. Кренула је обнова, мада развалина ординације др Фуада Шаиба убедљиво показује да пацијената овде дуго неће бити, као ни спокоја хиљада његових сународника.

Приближавам се потпуно разрушеној згради у којој се некада налазила Хезболахова телевизија "Манар". Техничари су у близини, под белим платном, импровизовали студио одакле се и даље поручује да Насралахови борци поштују примирје, али да неће пристати да се разоружају док год су израелски војници на либанском југу.

Управо интервјуишу неког шиитског високодостојанственика који у камеру виче: "Можда ће сунце излазити на западу, можда ће се вода претворити у јогурт, али нико неће моћи да избегне одговорност за ово уништавање."

Кроз руине се пробија возило а из звучника на крову људи се упозоравају да напусте подручје јер ће морати да се активирају неексплодиране израелске бомбе. Одлазим са много прашине у коси и питањем да ли се мир заиста трајно вратио у Либан.