Политичка погача

У нашем аграру већ неколико година траје прави политички пингпонг меч у коме је лоптица – пшеница. Супротстављене стране пребацују је кад год за то нађу згодну прилику. На једној страни су они који не могу да се помире с новом аграрном политиком, која ју је скинула с пиједестала државне, стратешке производње и, сходно томе, са буџета који се на њу трошио; на другој су они који верују да би ова производња требало да опроба срећу на тржишту. Као и све остале.

Привредна комора Србије је пре неколико дана поновила свој став да пшеница мора да буде стратешки производ и да ћемо, уколико се настави оваква државна политика, од извозника постати увозници. Подсећају да друге земље, богате и оне које то нису, о овој производњи воде рачуна. На ове добро познате аргументе редовно се надовезује и прича о хлебу и страх да ће он бити скуп уколико његова сировина постане роба као и свака друга. Секретар одбора за аграр Суботичке коморе Иван Војнић Тунић рекао је тим поводом да су произвођачи незадовољни тржишним ценама, јер не покривају трошкове производње када су приноси мањи од четири тоне по хектару због чега би држава требало да им исплати премију од два динара по килограму и то чак за 1,5 милиона тона. Те три милијарде динара, по његовој оцени, нису превелико оптерећење за буџет.

Министар пољопривреде Горан Живков изјавио је, такође тим поводом, да Комора саопштава став само једне интересне групе – само млинаре и прерађиваче. "Када направимо пољопривредну комору, тек тада ће се чути глас оних који производе жито."

Павле Кујунџић, произвођач пшенице на чак 100 хектара из истог суботичког атара, каже да је у ову производњу уложио све како прописује агротехника и да је зато добио натпросечан принос од 5,5 тона по хектару. Због тога је и задовољан тренутном откупном ценом од 9,2 динара по килограму, на шта се још рачуна и ПДВ. Ипак, не жури с продајом. За себе каже да има земљу само у саксији, што значи да ју је узео у закуп и да, уз овај трошак који није мали, има зараду на пшеници.

– Имам још 100 хектара сунцокрета и по 30 хектара соје и кукуруза. Не знам зашто би пшеница била стратешка роба. Она је за мене роба као и свака друга. Времена се мењају, то су застарела схватања. Ја ћу да радим оно што ми се исплати, а пшеница дугорочно мора да се сеје због плодореда, чишћења њива. Сем тога, не посматра се у пољопривреди профит само на нивоу једне године, већ две, три.

Кујунџић каже да пшеница постаје врућа тема зато што је то први новац ратара у години и сви је, због потребе за новцем, нуде на продају. "Субвенције за складиштење су добра мера, јер растерећује тржиште после жетве. Млинари нас, међутим, сада уцењују. Неће да је узму на складиштење и траже да је плате одмах. У противном, кажу – носи је из млина. Од свих прерађивача само они не праве са произвођачима дугорочне уговоре, али се надам да ћемо им доскочити када направимо озбиљно удружење."

Професор новосадског Пољопривредног факултета у пензији Веселин Лазић, који је сада секретар удружења произвођача Клуб "100 плус", пита зашто би само пшеница завређивала статус стратешке производње, зашто такав статус не би могло да добије, на пример, млеко, јабука, сунцокрет или соја.

– Докле ћемо размишљати гладним устима и плашити народ да неће бити хлеба. Стратешка роба за једну земљу је она на којој извозом највише зарађује, а за појединца она која му се највише исплати. Он мора да направи своју рачуницу. Па један хектар шаргарепе вреди колико 30 хектара пшенице, хектар винограда, који се валоризује кроз вино вреди 25-30 хектара пшенице. Не може се годишње радити два- три месеца, остатак пландовати и лепо живети. У сточарству се ради 365 дана у години, нема одмора, суботе, недеље, сватова. Знају то паори врло добро, а проблем с пшеницом настаје само зато што су то прве паре – изричит је професор Лазић.

Да тржиште мора да буде мерило и у пољопривреди каже и Јуриј Бајец са београдског Економског факултета, додајући да и држава своје аграрне мере треба да прилагоди чињеници да постајемо тржишна привреда.

– Против тога сам да се од једне виталне производње каква је производња пшенице прави фетиш, јер се у том случају занемарују друге код којих имамо веће компаративне предности. Код форсирања пшенице као стратешке робе проблем није у томе што она "усиса" највише државних пара, већ што се он  (проблем), можда у још већем обиму, појави и годину дана касније. Јер, због државне компензације може се догодити да се засеју веће површине, а да већи род нема коме да се прода, па се тако проблем наставља. Стратешки, развојни циљеви Србије у аграру су суфицит у спољнотрговинској размени, а за садашњи вишак извоз пшенице није заслужан – каже Бајец.