Правим трагедије од анегдота

Ласло Блашковић (1966), аутор је збирки песама: „Гледаш”, „Златно доба”, „Црвене бригаде”, „Ритам-машина”, „Животи бацача коцке”, „Јутарња даљина”, „Жене писаца”, романа: Свадбени марш”, „Мртва природа са сатом”, „Мадонин накит”, „Адамова јабучица”, „Турнир грбаваца”, књиге поетске прозе: „Имењак”, књиге есеја: „Крај цитата”. Добитник је награда: Друштва књижевника Војводине за књигу године, „Стеван Сремац”, награда из Фонда „Борислав Пекић” и Фонда „Бранко Ћопић”. Његов роман „Мадонин накит” проглашен је једним од десет најбољих српских романа написаних после пада Берлинског зида и саставни је део едиције „Сто словенских романа”. Дела су му превођена на енглески, немачки, мађарски, пољски, румунски, словачки, украјински, македонски, бугарски, словеначки...

Издавачка кућа „Архипелаг” из Београда управо је објавила његову нову збирку „Прича о малаксалости”.

Ова књига је дуго настајала, пуне две деценије. Неке приче су се селиле у романе, а неке су из романа бежале у самостални живот?

Када сам тражио наслов за моју прву прозну књигу смислио сам готово све наслове књига које ће потом уследити. Елем, књига је насловљена са „Имењак”, али се могла (како сам то тамо и написао) звати и „Свадбени марш” и „Мадонин накит” и „Прича о малаксалости”. Није то био никакав „паклени” план, поетички захтев или концепт (мада ту помало има свега тога) него случајност. Или лењост. Мада ни писцима не треба слепо веровати.

Углавном, има једна Верленова песма која говори о „малаксалости сунца” и „јаду који хоће да нас сатре” и тај тон је заједнички за све приче у књизи, без обзира када су и у којим приликама и облицима настајале.

Приче, каже један од јунака, постоје да би говориле о несвакидашњим стварима, а Ви тврдите да сте старомодан писац и да је све у вашим причама истина?

Мислим да те две ствари не доводе једна другу у питање. Кад кажем „старомодан”, онда хоћу да говорим о писцу који још верује у причу и чудо. Можда је и истина постала несвакидашња ствар? Свака од ових прича јесте мала, свакодневна трагедија. Моја „стара мода” огледа се у мом поштовању античких поетичких начела.

Наша земља се распала, кажете у једној причи, „заражена беснилом грађанског рата”. Да ли сте југоносталгичар?

Не, уопште. Мислим да сам ослобођен од таквог осећања. Од жала за нечим што је прошло. Једино ми је жао што је све тако крваво испало. Иначе је ствар само у промени имена. Дакле, умрло је једно име. На крају, нити ми је припадало, нити сам ја њему припадао. Знате већ – изађете из куће и никад се више не вратите.

Данила Киша сте у својој прози, кажете, поменули 52 или 54 пута. Да ли је он Ваш духовни отац или само књижевни јунак?

Не знам шта значи „духовни отац”. Ја сам имао (имам?) једног, правог оца, који се, гле, звао исто као ја. Мислим да је то сасвим довољно. Видим да постоји поплава разних духовних синова, духовних бивших жена, духовних тетака. Али, свако се зеза како уме, што рече песник. Киш је мој књижевни јунак. Као и мој комшија Иса, уосталом.

Јунаци Ваших прича су Александар Тишма и Милорад Павић, Коча Поповић и Пеко Дапчевић. Да ли сте користили анегдоте или је све фикција?

Мало пре рекох да говорим истину и само истину. Да правим трагедије од анегдота. Да гутам све што ми допадне шака. Фикција је за малу децу. Ја сам озбиљан човек.

Једном сам покушавао да будем духовит, па сам пензионисаног милицајца (који је на подлактици имао истетовирану ознаку своје крвне групе), песника аматера јесењиновске оријентације, питао за наслов Борхесовог петстостраничног романа о животу рудара (као да ми је на врху језика) и овај се тог наслова сетио! Ето, шта значи мало ерудиције и животног искуства.

Многе Ваше приче су аутобиографске. Да ли сте размишљали да причу „У словеначким горама” преточите у роман?

Размишљао сам. Добио сам књижевну стипендију фондације „Хајнрих Бел” и спремам се да лето проведем у немачким горама и да напишем нешто. Ако не будем имао друга посла. Шта значи још једна књига (макар била и добра) овом безброј пута објашњаваном а несазнатљивом свету?

У једној од прича помињете макете књига, с празним страницама. Има ли данас много књига с „празним” страницама, без уметничке вредности, мртвих и пре рођења?

Има и таквих незадовољника који се патетично надају да ће им будућност донети место за којим жуде, такозвану књижевну славу. А ако не уђете у школску лектиру, па вас деца још неко време не читају под принудом, можете да се сликате. Ако не урадите нешто у свом времену, тешко да можете било шта очекивати. Погледајте, има одличних, а потпуно заборављених књига, финих писаца који као да нису ни постојали. Нема нових издања, нових читалаца. Нема правде.

----------------------------------------------

Од хонорара за приче „Политике” Бранко Ћопић је купио стан

Неке од својих прича објавили сте у недељној „Политици”. Каква је судбина новинске приче данас?

Један је изврстан приповедач, Бранко Ћопић, од хонорара за приче објављиване у предратној „Политици”, купио стан или кућу, или нешто још фантастичније. Није све у парама, али јесте у свести да је то што радите неком и потребно, да не пишете из навике, како бисте попунили новински простор, и да ће вас неко, у дуго недељно поподне, можда и прочитати. Пре но што обрише прозоре јучерашњим новинама.

Зоран Радисављевић