Оронули сведок стварања и страдања

Ембрион Новог Београда, Старо сајмиште, заборављен је. То је београдска срамота поред које сваког дана прођу десетине хиљада људи, а да нису свесни архитектонско-урбанистичког, меморијалног и културног значаја комплекса на левој обали Саве – овим речима Миладин Лукић, архитекта из Републичког завода за заштиту споменика културе, описује вредан локалитет на само десет минута од најужег центра престонице.

О обнови овог простора говори се деценијама, али се ништа не предузима да се од зуба времена, корова и нелегално изграђених објеката спасе оно што је остало од некадашњег симбола предузетништва, у чијим халама су одржавани сајмови, а које су почетком Другог светског рата претворене у концентрациони логор смрти.

Последњим покушајем да се скрене пажња јавности, манифестацијом „Дани Старог сајмишта” 2006. године, када су организоване бројне изложбе и трибине, послата је јасна порука – да му се врати првобитни изглед, да постане музејска четврт и нови културни центар. Покренута је иницијатива и да се прогласи културним добром од изузетног значаја, али ни то није уродило плодом.

– Све надлежне инстанце власти, као и заводи за заштиту споменика културе, декларативно подржавају уређивање Старог сајмишта, али се све завршава на тапшању по рамену. Пресудни корак био би да пројекат уђе у програм финансирања града и републике. Архитекти сматрају да треба да буде културно добро од изузетног значаја и да о њему воде рачуна и град и република – објашњава Лукић.

Први кораци ка том циљу јесу решавање имовинских проблема, расељавање породица које још живе у трошним објектима Сајмишта, рушење свих дивљих грађевина које су у међувремену никле као и ревитализација павиљона оштећених у савезничком бомбардовању 1944. године.

Дарко Татић, чланУправног одбора „Наше Србије”, удружења за заштиту градитељске и природне баштине, годинама се бори да проблем Старог сајмишта почне да се решава али, како каже, власти су неме.

– На том простору несметано ничу ноћни клубови, кафане, стоваришта, дивља насеља... упркос чињеници да нас то знаменито место обавезује да га уврстимо у највиши ранг културног наслеђа Србије и Београда. Старо сајмиште је дуже од шест деценија нерешен али не и нерешив урбанистички проблем – објашњава Татић.

О архитектонско-урбанистичкој вредности комплекса говори податак да је његовом изградњом 1937-1938. године започета урбанизација леве обале Саве. Градитељи, општинске архитекте Миливоје Тричковић, Рајко Татић и Ђорђе Лукић, осмислили су га као монументалну и модерну целину са средишњим павиљоном-кулом као доминантним мотивом. До одржавања првог београдског сајма 1937. изграђено је пет великих југословенских павиљона, павиљон задужбине Николе Спасића, и национални павиљони Италије, Чехословачке, Румуније, Мађарске и холандске фирме „Филипс”, у коме је 1938. године први пут у Србији демонстрирано „чудо телевизије”.

Осим сајмова, организоване су и изложбе аутомобила, књига, телекомуникација, концерти, конгреси и спортске активности. Непосредно после окупације, претворено је у концентрациони логор у коме је до 1944. године страдало на хиљаде Срба, Јевреја и Рома. У савезничком бомбардовању 1944. сви објекти, осим централне куле и Спасићевог павиљона, порушени су. Тек педесетих година прошлог века овај простор поново оживљава када су га населили сликари, назвавши Старо сајмиште српским Монмартром, попут дела Париза познатог по ликовним атељеима. За културно добро проглашено је 1987. године, а план детаљне регулације усвојен је 1992. Њиме је обухваћено 20,5 хектара комплекса Сајма и 1,4 хектара водене површине уз обалу. Најмаркантнији простор у приобаљу од 5,5 хектара намењен је меморијалном садржају који чине Савски трг, вода и споменик жртвама геноцида над Јеврејима. Планом је предвиђено враћање урбанистичке матрице комплексу, обнова преосталих и изградња нових павиљона на месту срушених. Комплекс би требало да задржи и прошири културне и уметничке садржаје.

– Старо сајмиште један је од малобројних урбанистичких пројеката који су реализовани готово до краја. Имамо податке на основу којих може да се обнови. Павиљони могу да добију другачију намену, јер је њихова унутрашњост изузетно погодна за музеје или галерије. Требало би осмислити и део посвећен сећању на жртве нацистичког логора. За то би најпогоднија била централна кула – поручује Лукић.