Исправљене полувековне неправде

Четвртог новембра 2004. на седници Председништва нашег Олимпијског комитета шеф наше олимпијске мисије у Атини 2004. године Ђорђе Перишић изнео је иницијативни предлог да наши најбољи спортисти, освајачи олимпијских медаља, добију државна признања и доживотне новчане награде за све оно што су учинили за афирмацију нашег спорта и наше земље.

Годину и по касније, 27. јула на заседању у Крушевцу Влада Србије донела је Уредбу о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта, којим је установила национална спортска признања која уз дипломе подразумевају и доживотно месечно новчано примање за освајаче олимпијских медаља, освајаче медаља на шаховским олимпијадама и параолимпијским играма, као и за светске рекордере у олимпијским спортовима.

Уз коришћење европских искустава

Овом Уредбом исправљена је историјска неправда преко које су прелазиле све досадашње владе, свих досадашњих федералних држава и заједница у којима смо живели и спортским асовима, који су били узор многим генерацијама и "најбољи амбасадори" своје земље олакшан живот, а садашњим и будућим дат додатни и мотив да истрају на свом спортском путу.

Уз то Влада је истом уредбом донела и "ценовник" спортских успеха у екипним и појединачним спортовима на европским и светским шампионатима у олимпијским спортовима и шаху, као и на олимпијским и параолимпијским играма и шаховским олимпијадама. Први "корисник" овог дела Уредбе биће Оливера Јевтић, сребрна маратонка са Европског првенства. Време када су наши спортисти за разлику од њихових ривала ишли на велика такмичења а да не знају не само колику ће награду добити, већ и да ли ће је добити овим је, верујемо заувек, прошло.

– За време Олимпијских игара у Атини разговарао сам са представницима олимпијских мисија Русије, Грчке, Француске, Пољске, Румуније и још неких земаља и упознао са начином регулисања статуса њихових најуспешнијих спортиста, освајача олимпијских медаља, руковођен пре свега тешком ситуацијом у којој живе многи бивши освајачи олимпијских медаља. На основу искустава тих земаља и наше ситуације сачинио сам иницијативни предлог, који је после седнице Председништва Олимпијског комитета једногласно прихваћен и на састанку освајача олимпијских медаља 15. марта прошле године, – каже Ђорђе Перишић.

На том састанку наши асови поверили су Ђорђу Перишићу, Жарку Варајићу и Јасни Шекарић, председнику Удружења олимпијаца, да воде дијалог са државом и већ сусрети са председником Борисом Тадићем крајем марта и премијером Војиславом Коштуницом почетком новембра показали су да постоји велико разумевање за решавање статуса наших најуспешнијих спортиста.

Међутим, одуговлачење са доношењем Закона о спорту, успорило је спровођење иницијативе освајача олимпијских медаља, па је после поновног обраћања премијеру, на састанку којем су присуствовали представници Министарства просвете и спорта, Олимпијског комитета и радне групе предложено да се ова област регулише Уредбом...

Први корак ка поправљању стања у спорту

– Као иницијатор ове одлуке, али и њен корисник, захвалан сам држави што је имала слуха за потребе бивших, али и будућих асова. Захвалан сам и свим освајачима медаља који су било подршком било активним учешћем допринели да се идеја реализује и поздрављам одлуку Владе да оде и даље и прошири списак добитника националних признања и одреди једнократне новчане награде за успехе на највећим такмичењима. Нажалост многи освајачи олимпијских одличја нису дочекали ова признања, а у овом тренутку вреди се присетити тројице који су нас напустили у последња два месеца – џудисте Радомира Ковачевића и два десна крила олимпијске фудбалске репрезентације Тихомира Огњанова и Здравка Рајкова, – каже Ђорђе Перишић "златни" ватерполиста са Олимпијских игара у Мексику 1968. године.

Овом уредбом држава се на неки начин одредила према спорту као делатности од посебног друштвеног интереса, али њоме је регулисан само врх оног што чини спортску прирамиду, односно награђивање најуспешнијих.

Одређивањем националне стратегије у спорту и Законом о спорту требало би да се уреди и оно што је још важније за спорт – стварање услова за бављење спортом, од повратка спорта у школе до његовог финансирања.

--------------------------------------------------------------------------

За "шампионске пензије" милион евра годишње

И пре но што је почела да се примењује, Уредба је изазвала доста полемике у спортској јавности. Јављају се многи бивши асови који нису имали среће да освоје олимпијске трофеје и упућују замерке Министарству просвете и спорта и држави због чега су изостављени освајачи медаља на светским и европским првенствима.

Такође, буне се и освајачи медаља на великим такмичења у неолимпијским спортовима, међутим јасно је да је негде морала да буде подвучена црта.

Јасно је да су Олимпијске игре најзначајније глобално спортско такмичење, да им чињеница да се одржавају сваке четири године даје посебну тежину, као и да су спортови који се налазе на њиховом програму развијени у највећем делу света (услов је да су окупљени у једној међународној федерацији) и да је стога конкуренција у њима најјача...   

Сигурно, при одређивању листе кандидата за национална спортска признања вођено је и рачуна о економској моћи државе, а за спровођење одлуке о националним спортским признањима Влада ће, према садашњој ситуацији и бројем од око 150 освајача олимпијских медаља, морати да издваја око милион евра годишње.

--------------------------------------------------------------------------

Само за држављане Србије

У Управи за спорт Министарства просвете и спорта Србије ради се на утврђивању листе спортиста који имају право на национално спортско признање. Тај посао није нимало лак. Документације наших спортских савеза нису потпуне (ако уопште и постоје), чак и документација Међународног олимпијског комитета нуди некомплетне листе освајача олимпијских медаља, пре свега за Игре после Другог светског рата, а спортски историчари су били склони преписивању грешака...

Такође, задатак усложњава и чињеница да се признања додељују само спортистима држављанима Републике Србије, па је неопходно утврдити за сваког освајача медаље која се награђује да ли је данас држављанин Србије или бар двојно држављанство, будући да неки тренутно живе у бившим републикама СФРЈ, односно СЦГ, да их има по свим континентима, као и да је некима тешко ући у траг.

--------------------------------------------------------------------------

Додела националних признања на Сретење

Уредбом је одлучено да се национална спортска признања додељују сваке године 15. фебруара на Сретење – Дан државности Србије.

Будући да у Уредби, коју је потписала потпредседник Владе Ивана Дулић Марковић не стоји од када ће се примењивати (ступила је на снагу 5. августа, односно осам дана од објављивања у "Службеном гласнику") јасно је да ће прво проглашење добитника националних спортских признања бити обављено 15. фебруара наредне године.

То, међутим, не би требало да значи да ће они тек од тада добијати месечна новчана примања, тим пре што многи некадашњи асови, пре свега из старе гарде и доба аматеризма, живе буквално на ивици егзистенције.

У спортским круговима се спекулише да би "спортске пензије" могле да се исплаћују од 1. септембра када се утврде ваљани спискови, или од ребаланса буџета када се издвоје неопходна средства.

Алтернатива, мање повољна за око 150 олимпијских, параолимпијских и шаховских шампиона и светских рекордера, је да им "поштари" закуцају на врата тек у јануару 2007...    

--------------------------------------------------------------------------

"Златнима" 700 евра месечно

Уз дипломе освајачи медаља на Олимпијским играма, Параолимпијским играма, Шаховској олимпијади и светски рекордери у олимпијским спортовима, без обзира да ли су их усвојили у дресу репрезентације Југославије, Србије и Црне Горе или Србије, имају право на доживотно месечно новчано примање.

За златну медаљу то примање износи три просечне нето зараде за децембар претходне године, за "сребро" две и по, а за "бронзу" и светски рекорд две просечне нето зараде.

Ако би "спортске пензије" почеле да се додељују од септембра, обрачунавале би се по заради из прошлог децембра, а пошто је она износила  око 22.000 динара за "злато" би износила око 66.000 динара или око 700 евра...

--------------------------------------------------------------------------

Прве награде доделио Тито

Колико је познато прве новчане награде за успех на Олимпијским играма добили су наши фудбалски репрезентативци који су 1952. у Хелсинкију освојили сребрну медаљу – више због победе над СССР, мање због"сребра". Њих је председник Тито наградио са по 100 долара.

За Олимпијске игре у Мексику 1968. унапред су одређене доларске награде. За "злато" у појединачној конкуренцији 1.000 долара, за "сребро" 750, а за "бронзу" 500 долара. За спортисте у екипним спортовима било је предвиђено да добију 75 одсто награде коју добија појединац, али су награде под притиском "златних" ватерполиста ипак биле изједначене.

--------------------------------------------------------------------------

Најстарији кандидати за национална признања

За национална признања најстарији кандидати су наши јунаци са Олимпијских игара 1948. године у Лондону.