Дуг као зао друг

Верујте да заиста ноћима не спавамо, поновио је јуче изјаву Зорана Дракулића, власника „Ист поинта”, један од његових колега из редова крупних капиталиста. „Спреман сам да за пет милиона долара продам све што имам”, анонимно каже наш саговорник. Његово предузеће је још 1989. године толико вредело, а сада се вредност целе групације процењује на 50 до 100 милиона долара.

– И кад би неко хтео да купи, поједина предузећа из групе, продао бих и за један евро само да наставе да раде. Ако је великим фирмама овако лоше, питам се како ли је малим и средњим предузећима – очајан је наш саговорник.

Каже да је у приватном бизнису деценијама и да гора времена не памти. „У време санкција они који су имали дугове остали су без дугова, а они који су имали пара остали су без пара”, објашњава свој радикалан став.

– Бавили смо се робном разменом кад већ друго нисмо могли. И постојала је бар воља државе да помогне и одржи процес производње. Верујете да сам сваки дан пред дилемом да ли да новцем који имам вратим дугове банкама или да купим сировине за производњу – жали се овај бизнисмен.

Како каже, пре неколико година банкари су буквално долазили у предузећа и нудили повољне зајмове за набавку опреме и инвестиције.

– А кад је криза кренула почели су да нас јуре да измирујемо обавезе, одлагање дуговања постало је немогуће, а камате на нове позајмице постале су много веће него пре неколико година. Тако смо сви упали у проблеме с дуговима – објашњава наш саговорник.

Процењује се да укупан дуг привреде (динарски и девизни) на крају маја износи безмало 20 милијарди евра. Према подацима Кредитног бироа, укупно је 34.927 компанија узело кредите. Чак трећина (10.690 предузећа) касни у отплати дуже од петнаест дана, док дуже од 90 дана касни 6.584 предузећа.

Највеће проблеме, судећи према „Економистовом” истраживању „Топ 300” и пре кризе имали су највећи играчи на тржишту. Тако је највеће зајмове на крају 2008. године око врата имао Мирослав Мишковић власник „Делта холдинга”. У стопу су га пратила предузећа Телеком „Србија”, ЕПС, НИС, „Железнице Србије”. Мишковић није био усамљен, јер су му друштво на листи највећих дужника правили и Зоран Дракулић, власник „Ист поинта”, контроверзни бизнисмен Предраг Ранковић Пецони, први човек „Инвеја”, Ђорђије Ницовић, власник „Ирве”… На списку првих сто дужника готово да се налазе сва звучна имена српског бизниса.

– Наша највећа грешка је то што смо у време инвестиционог бума куповали предузећа на бази очекивања – каже један од њих. – Спекулисали смо да ће за коју годину то вредети много више и да ћемо само на продаји, без додатних улагања, да зарадимо. Криза нас је демантовала. Околности су такве да је ономе ко нема кредит сада дупло теже него пре кризе, док је онима са дуговима пет пута теже – уверен је овај привредник.

Као пример износи и своју грешку. Каже да је пре неколико година, због атрактивне локације купио предузеће без перспективе за шест милиона евра, мислећи да је добро прошао и да фирма вреди бар 14 милиона. Данас ни за милион евра не би могао да прода нешто што је до пре неку годину сматрао „атрактивном локацијом”.

– Многи су тако куповали предузећа због земљишта, или су куповали некретнине јер су се надали сигурној заради. Ти су сад у највећем проблему. Има и оних који су се много раширили, прихватали се послова које не знају да раде па су се гранањем на неколико бизниса и напуштајућу своју основну делатност преинвестирали – препричавао је овај привредник искуства својих колега.

Економисти из реда либерала сматрају да порески обвезници не треба превише да жале крупне капиталисте који су се због кризе презадужили, јер у време док су добро зарађивали грађани никакву вајду нису видели од њиховог профита. Са друге стране, професор Павле Петровић упозорава да у периоду финансијске нестабилности приватни дуг врло лако пређе у јавни и да због тога и то треба да нас брине.

Мирослав Прокопијевић, директор Центра за слободно тржиште, зна једино да грађани, бринули или не, немају баш много сажаљења за тајкуне јер их не бије глас да су на поштен начин зарадили новац.

– Не уживају углед моралних чистунаца, тешко да човек може да их жали – истиче он.

А о њиховим кредитима треба да брину искључиво банке, држава би имала разлога за бојазан само да је неком приватном предузећу била гарант у неком послу, додаје Прокопијевић.

– Ту власт не би смела да се меша. Јер, ако пропадне једна велика фирма, настаће друга. Тржиште ће то само да регулише. Сад ће неки други бити мало јачи, а неки ће бити слабији – уверен је Прокопијевић.

А. Николић