О помирењу је реч

Помирења међу народима „западног Балкана” – а то смо сви ми од Триглава до Ђевђелије, плус Албанија – могло би да буде. Није први пут да смо се покрвили, а онда трговали, заједно славили Божиће и Бајраме, кумовали једни другима.

Али да насликам како је то било и како данас јесте на примеру феномена „дистрикт”. Погађате, реч је о једином „дистрикту” (округ, котар, подручје) на горереченој територији, Брчко Дистрикту, тој државици у држави, измишљеној у Дејтону.

Елем, Брчко је одувек град који је нагињао Европи. Још се препричава истинита анегдота о трговцу Узуновићу. Кад му је купац из Беча дошао и заграбио са гомиле прегршт сувих шљива, спремних за испоруку, Узуновић је „брзим оком” приметио да је у шакама Швабе и један сасушени миш. Док си оком трепнуо, зграбио га је и, уз чуђење: „Откуд сува крушка међу шљивама?” – сажвакао и прогутао. Тако је спасао свој трговачки углед.

Уочи последњег рата, у Брчком је било 28 одсто „укрштених” бракова, између католика, муслимана и православаца. Многа деца у основачким скамијама нису осећала разлику између имена Сеад, Блаж и Јован. За две деценије живљења у овом граду, не памтим ниједну тучу међу дрчним момцима различитих вера и нација. Сви смо говорили истим језиком, ђаци учили из истих уџбеника, млади играли у певали у једином КУД „Курјак”, ликовњаци имали заједнички клуб „Ликум”, а песници свој клуб „Пабло Неруда”.

Да би све то сачували, Брчаци су хтели да направе „дистрикт” још 1992, верујући да ће „бутум” Босна ратовати, али не и Брчко. Била је пред самим оснивањем јединица од 150 људи под оружјем (по 50 из сваког народа) која би (од)бранила град од било којег нападача. Био је то смешан наум да се, у океану пуном ајкула, створи благодатно острво „Утопија”, готово пола миленијума после Томаса Мора.

Неколико година после Дејтона затичем се у главној брчанској улици. У сусрет ми долази стамена госпођа. Мирсада – препознајем је са тридесетак корака растојања, годинама смо били у КУД-у. На десетак корачаја до сусрета, Мирсада подиже очи, препозна ме и – пређе улицу на други тротоар. Убрзо дознајем: муж јој није преживео рат. Срећем, потом, Мустафу и Кадрију, некада прве ми комшије, врата до врата. Препознајемо се, грлимо и љубимо. Мустафи је погинуо син из првог брака, Кадрији рођени брат. Јесам Србин, али нисам крив; Мустафу и Кадрију није потребно да у то уверавам. Не прође дуго, кад – лице у лице са Мирсадом Ђапом, предратним другаром, а у том тренутку градоначелником дистрикта. Позва ме на пиће у оближњи кафић. Препознајем већину унутра, ниједан Србин. После одлазим сâм у суседни кафић – за столовима ниједног Бошњака.

Прође неко време, нађох се на фестивалу песника за децу у Црвенки. Јесте Шимо Ешић, одмах га уочих, врстан песник за најмлађе, иначе Хрват. Кад су нам се очи сусреле, коснуо ме је јак пробад у бубрезима: узбуђење, ваљда, пре него што схватих да је, међу нама, готово све исто као раније.

У Брчко Дистрикту је, што милом што силом супервизора, успостављена „мултиетичност” боља него игде у БиХ. Авај, још ни близу оне која је владала пре рата. На улици исти говор, али у уџбеницима су три језика, у аматеризму троструки клубови и друштва (срећом, не и у спортским клубовима – ипак се креће!), кафићи су још „њихови” и „наши”, али, чујем, све су мање такви.

Протећи ће још много воде Савом поред Брчког до суштинског измирења. Нећемо баш све заборавити, али верујем да се нећемо сећати зâла при свакодневним сусретима. Биће све мање Мирсада, а све више Мустафа, Кадрија, Ђапа и Шима. И, с друге стране, њима налик Јована и Милица. Никакве резолуције и извињења не могу учинити оно што може време, макар колико споро протицало. Време једе бреме, појешће и ово трагично бреме балканске недавне лудости.

новинар и писац