O pomirenju je reč

Pomirenja među narodima „zapadnog Balkana” – a to smo svi mi od Triglava do Đevđelije, plus Albanija – moglo bi da bude. Nije prvi put da smo se pokrvili, a onda trgovali, zajedno slavili Božiće i Bajrame, kumovali jedni drugima.

Ali da naslikam kako je to bilo i kako danas jeste na primeru fenomena „distrikt”. Pogađate, reč je o jedinom „distriktu” (okrug, kotar, područje) na gorerečenoj teritoriji, Brčko Distriktu, toj državici u državi, izmišljenoj u Dejtonu.

Elem, Brčko je oduvek grad koji je naginjao Evropi. Još se prepričava istinita anegdota o trgovcu Uzunoviću. Kad mu je kupac iz Beča došao i zagrabio sa gomile pregršt suvih šljiva, spremnih za isporuku, Uzunović je „brzim okom” primetio da je u šakama Švabe i jedan sasušeni miš. Dok si okom trepnuo, zgrabio ga je i, uz čuđenje: „Otkud suva kruška među šljivama?” – sažvakao i progutao. Tako je spasao svoj trgovački ugled.

Uoči poslednjeg rata, u Brčkom je bilo 28 odsto „ukrštenih” brakova, između katolika, muslimana i pravoslavaca. Mnoga deca u osnovačkim skamijama nisu osećala razliku između imena Sead, Blaž i Jovan. Za dve decenije življenja u ovom gradu, ne pamtim nijednu tuču među drčnim momcima različitih vera i nacija. Svi smo govorili istim jezikom, đaci učili iz istih udžbenika, mladi igrali u pevali u jedinom KUD „Kurjak”, likovnjaci imali zajednički klub „Likum”, a pesnici svoj klub „Pablo Neruda”.

Da bi sve to sačuvali, Brčaci su hteli da naprave „distrikt” još 1992, verujući da će „butum” Bosna ratovati, ali ne i Brčko. Bila je pred samim osnivanjem jedinica od 150 ljudi pod oružjem (po 50 iz svakog naroda) koja bi (od)branila grad od bilo kojeg napadača. Bio je to smešan naum da se, u okeanu punom ajkula, stvori blagodatno ostrvo „Utopija”, gotovo pola milenijuma posle Tomasa Mora.

Nekoliko godina posle Dejtona zatičem se u glavnoj brčanskoj ulici. U susret mi dolazi stamena gospođa. Mirsada – prepoznajem je sa tridesetak koraka rastojanja, godinama smo bili u KUD-u. Na desetak koračaja do susreta, Mirsada podiže oči, prepozna me i – pređe ulicu na drugi trotoar. Ubrzo doznajem: muž joj nije preživeo rat. Srećem, potom, Mustafu i Kadriju, nekada prve mi komšije, vrata do vrata. Prepoznajemo se, grlimo i ljubimo. Mustafi je poginuo sin iz prvog braka, Kadriji rođeni brat. Jesam Srbin, ali nisam kriv; Mustafu i Kadriju nije potrebno da u to uveravam. Ne prođe dugo, kad – lice u lice sa Mirsadom Đapom, predratnim drugarom, a u tom trenutku gradonačelnikom distrikta. Pozva me na piće u obližnji kafić. Prepoznajem većinu unutra, nijedan Srbin. Posle odlazim sâm u susedni kafić – za stolovima nijednog Bošnjaka.

Prođe neko vreme, nađoh se na festivalu pesnika za decu u Crvenki. Jeste Šimo Ešić, odmah ga uočih, vrstan pesnik za najmlađe, inače Hrvat. Kad su nam se oči susrele, kosnuo me je jak probad u bubrezima: uzbuđenje, valjda, pre nego što shvatih da je, među nama, gotovo sve isto kao ranije.

U Brčko Distriktu je, što milom što silom supervizora, uspostavljena „multietičnost” bolja nego igde u BiH. Avaj, još ni blizu one koja je vladala pre rata. Na ulici isti govor, ali u udžbenicima su tri jezika, u amaterizmu trostruki klubovi i društva (srećom, ne i u sportskim klubovima – ipak se kreće!), kafići su još „njihovi” i „naši”, ali, čujem, sve su manje takvi.

Proteći će još mnogo vode Savom pored Brčkog do suštinskog izmirenja. Nećemo baš sve zaboraviti, ali verujem da se nećemo sećati zâla pri svakodnevnim susretima. Biće sve manje Mirsada, a sve više Mustafa, Kadrija, Đapa i Šima. I, s druge strane, njima nalik Jovana i Milica. Nikakve rezolucije i izvinjenja ne mogu učiniti ono što može vreme, makar koliko sporo proticalo. Vreme jede breme, poješće i ovo tragično breme balkanske nedavne ludosti.

novinar i pisac