Ko je prava meta

Dinko Gruhonjić objavio je povodom demoliranja automobila njegovog sina tekst „Živeti kao meta u Srbiji”. Iako znam dobro kako je biti meta u Srbiji, pročitala sam ga. Ne postoji legitiman povod za takvo nasilje, ali je legitimno komentarisati nečiji javni angažman. Gruhonjić ga je meni „zabranio” pre nekoliko godina, te je umesto kontraargumenata na moj osvrt na njegov intervju, javni prostor zagadio laži da sam „ugrozila bezbednost njegovom sinu”. I pored dokaza da je osvrt objavljen dva dana ranije od insinuacija o tome gde živi njegov sin, Gruhonjić se nije izvinio, što je posebno indikativno imajući u vidu da on intenzivno arbitrira o standardima delovanja u javnosti.

Pogledajmo i druge obrasce Gruhonjićevog klijentističkog „aktivizma”, te selektivne solidarnosti samoproglašenih asocijacija nezavisnih novinara i NVO skupina iz ugla nekog ko je dugo bio na margini tog ekosistema, ko se uvek javno oglašavao protiv ocrnjivanja aktera civilnog društva. Moja prva, i jedina tačna, naslovna strana u srpskim tabloidima bila je „Milić: Đilas homofob i rasista”. Posle su krenule maliciozne i opasne naslovne strane i duplerice: Lice NATO zla; NATO divljakuša; NATO zlo ubijalo našu decu; Jelena Milić radi za MI6... Bila sam, naravno, i među onih čuvenih trideset „srbomrzaca”. U „Večernjim novostima” tvrdilo se da smo Sonja Biserko i ja pogubnije po srpsku decu od Kristijana Golubovića, osuđivanog kriminalca.

Gruhonjić u svom tekstu piše, parafraziram, kako je prinuđen da obazrivo funkcioniše. Poznato mi je i to. Zbog međunarodne hajke protiv mene, koja je bila dirigovana od putinovskih trolova, od države sam, ne znam na čiju inicijativu, dobila policijsku zaštitu. Prihvatila sam je jer smo Centar za evroatlantske studije, organizacija na čijem sam čelu bila, i ja imali dovoljno informacija da su pretnje realne. Naši resursi da ih sve sami prijavljujemo nadležnim organima bili su višestruko manji od resursa onih koji su javni prostor bombardovali defamacijama i pretnjama. Zaštitu sam vratila sutradan po ilegalnom rušenju u Savamali, jer nisam htela da budem privilegovani građanin i dobijam usluge države koje su uskraćene drugima. Ta vest u navodno profesionalnim medijima, načelno naklonjenim NVO sektoru, skoro nigde nije objavljena, što me nije iznenadilo. Nijedno udruženje istih nikad nije eksplicitno izdalo saopštenje osude onoga kroz šta smo CEAS i ja prolazili godinama. Zalaganje za članstvo Srbije u NATO-u dugo je bilo „radioaktivno”, podrazumevalo se da ste u tome sami, bez zaštite jednih i podrške drugih. Analizirali smo ruski uticaj u Srbiji pre nego što je to bilo donatorski trend; ukazivali da NATO nije mogao na Srbiju da baci ekvivalent od „desetine Hirošima” mnogo pre nego što su se profilisali „eksperti” za dezinformacije.

Kad smo objavili izveštaj u kojem smo sugerisali korekciju administrativne linije Kosova i Metohije, od organizacija civilnog društva, a pre svih branitelja ljudskih prava bliskih Gruhonjiću, koji su glasno ćutali dok sam trpela medijski linč, optužena sam da stvaram monoetničku Srbiju i Kosovo! Postala sam izdajnik. Visoka funkcionerka velikog američkog finansijera CEAS i Gruhonjića obavestila nas je tada da su nam svi izveštaji i novi projekti usvojeni. Istovremeno, sugerisala nam je da se ja u TV nastupima ne predstavljam kao direktor CEAS, naravno zbog zastupanja korekcije. Odbili smo i prekinuli saradnju, što nije bilo lako.

Dobila sam još jednu potvrdu koliko se otvoreno društvo na Balkanu zloupotrebljava za ostvarivanje skrivenih ciljeva donatora. Pritisak da Srbija i Srbi priznaju sve zločine koje su počinili, po prirodi i razmerama onakvim kakvi su kadije-sudije već odlučile s jedne, te da se srpske žrtve u dva svetska rata i ratovima devedesetih adekvatno ne spominju, kao ni počinioci i priroda zločina u kojima su stradali s druge, postajao je sve očitiji. Rojili su se projekti koji su u prvi plan stavljali „interes” lokalnih zajednica Srba na KiM i u zemljama regiona, u odnosu na legitimne nacionalne interese svih Srba i države Srbije. Interese drugih zemalja regiona NVO scena nikad nije podrivala. Dvostrukim aršinima u odnosu na druge verske zajednice, ocenjivala se SPC. Odnos prema zločinu u Srebrenici, kako je Haški tribunal odlučio, postao je, i ostao i kad je već bilo očito da je isti duboko kompromitovan, jedino merilo njihove arbitrarne upodele na legitimne i nelegitimne.

Godinama sam ukazivala na neprihvatljivost teze Danijela Goldhagena iznete u knjizi „Hitlerovi voljni izvršitelji” da su svi Nemci bili inherentno antisemiti i da su zato mnogi dobrovoljno učestvovali u zločinima. Takvu tezu, manje ili više skriveno, o Srbima, na osnovu navodnog inherentnog organskog nacionalizma, pokušavale su uz finansijsku podršku da prodaju organizacije bliske Gruhonjiću i „aktivisti” poput njega. Uz opasku da su zločini individualni, nastavili bi s kolektivnom demonizacijom Srba, potrebnom zarad ostvarivanja tuđih interesa, postavši tako njeni voljni izvršitelji. Nedavno se trgnula liberalna Amerika, pa je krenula demontaža vouka i dela USAID-a koji je zloupotrebljavao humanitarni rad i demokratizaciju. Golhagenizatorima Srbije ponestaje finansijera. Otud sve jače okretanje preostalim zeleno-autokratskim strukturama u EU i zemljama članicama, te njihovim ekspoziturama u regionu.

Instrumentalizacija tragedije u Novom Sadu ogolila je njihovu horizontalnu prekograničnu uvezanost, najjaču s određenim hrvatskim strukturama. Slike nasilnih antifa akcija u SAD, propalestinskih grupa na američkim kampusima suviše su slične onome što već godinu i po gledamo u Srbiji da bi to bila slučajnost.

Legitimisanje nasilnih metoda dovoljno je da se delegitimišu oni koji ih zagovaraju. Dokaz da su antisrpske strukture uvezane prekogranično videla sam neposredno pre i posle pada nadstrešnice. U svoj rat protiv Srbije Gruhonjić je, zbog mog spomenutog navodnog ugrožavanja života njegovog sina, uvukao i Hrvoja Zovka, predsednika Hrvatskog novinarskog društva. Obratili su se i predsedniku i premijeru Hrvatske, koji su pomenuto pismo naravno ignorisali. Izvinjenje Zovka i Gruhonjića i njihovih asocijacija „profesionalnih” novinara nisam dobila. Par dana kasnije videla sam koliko se i Srpsko nacionalno veće uplelo u tu strukturu. „Slobodni, nezavisni i profesionalni mediji” u Srbiji odmah su amplifikovali manipulacije lidera SNV-a, oko „skandala”, kako je to SNV presudio, koji sam navodno napravila napuštajući njihov Božićni prijem. Činjenicu da sam to uradila iz protesta saopštila sam hrvatskim medijima tek uveče. Do tada, iako sve aktivnosti SNV-a, a Božićni prijem pogotovu, prati puno kamera, niko nije video niti pomenuo „skandal”. Ne znam kome je moglo da padne na pamet da ću kao ambasador svoje zemlje mirno da stojim i slušam aplauz onima koji državnom vrhu Srbije poručuju da su mu ruke krvave.

Nedopustivo je zastrašivati Gruhonjićevu porodicu i njega, kao što se uvek moraju osuditi grafiti mržnje protiv Milorada Pupovca, koji su opet nedavno osvanuli. On i strukture koje kontroliše Gruhonjiću i njegovima daju podršku. Delovanje u skladu s tim da srpske diplomate nisu ničije marionete u zemlji prijema, korisne da sređuju vize i drugu logistiku, ali kojima bi da se ograniči autonomno delovanje, s druge strane, ne bi smelo biti uzrok defamacija.

Arbitrarna zastrašivanja moraju se osuditi, ali su razmatranja odgovornosti za eventualno podrivanje državnih i nacionalnih legitimna. Vandalizam i nasilje na Zapadu se pravdaju „socijalnim nepravdama”, a ovde „Vučićevom diktaturom”. Naravno da pobunjeni studenti nisu ustaše, ali je relevantno da SNV, novine i portal „Novosti” koji izdaju, studente podržavaju, a finansiraju se sredstvima Republike Hrvatske. „Novosti”, u kojima je Gruhonjić velikomučenik, odavno se optužuju da zbog levih ideja ne predstavljaju većinu srpske zajednice u Hrvatskoj, te da ispoljavaju antagonizam prema SPC. Sve ogoljeniji antisemitizam i podrška nasilnim propalestinskim strukturama u „Novostima” u suprotnosti su s dobrim srpsko-jevrejskim odnosima. Njihov otvoreni antagonizam prema srpskim vlastima u neskladu je sa većinskom podrškom srpskog naroda u Hrvatskoj koju imaju. Hrvatske vlasti ih i dalje intenzivno finansiraju. Pa ako kvače kao patka i hoda kao patka (i odvede decu da upoznaju ustašofila Tompsona), možda i jeste patka, a ne Vučićeva „antihrvatska histerija”.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista