Ко је права мета

Динко Грухоњић објавио је поводом демолирања аутомобила његовог сина текст „Живети као мета у Србији”. Иако знам добро како је бити мета у Србији, прочитала сам га. Не постоји легитиман повод за такво насиље, али је легитимно коментарисати нечији јавни ангажман. Грухоњић га је мени „забранио” пре неколико година, те је уместо контрааргумената на мој осврт на његов интервју, јавни простор загадио лажи да сам „угрозила безбедност његовом сину”. И поред доказа да је осврт објављен два дана раније од инсинуација о томе где живи његов син, Грухоњић се није извинио, што је посебно индикативно имајући у виду да он интензивно арбитрира о стандардима деловања у јавности.

Погледајмо и друге обрасце Грухоњићевог клијентистичког „активизма”, те селективне солидарности самопроглашених асоцијација независних новинара и НВО скупина из угла неког ко је дуго био на маргини тог екосистема, ко се увек јавно оглашавао против оцрњивања актера цивилног друштва. Моја прва, и једина тачна, насловна страна у српским таблоидима била је „Милић: Ђилас хомофоб и расиста”. После су кренуле малициозне и опасне насловне стране и дуплерице: Лице НАТО зла; НАТО дивљакуша; НАТО зло убијало нашу децу; Јелена Милић ради за МИ6... Била сам, наравно, и међу оних чувених тридесет „србомрзаца”. У „Вечерњим новостима” тврдило се да смо Соња Бисерко и ја погубније по српску децу од Кристијана Голубовића, осуђиваног криминалца.

Грухоњић у свом тексту пише, парафразирам, како је принуђен да обазриво функционише. Познато ми је и то. Због међународне хајке против мене, која је била диригована од путиновских тролова, од државе сам, не знам на чију иницијативу, добила полицијску заштиту. Прихватила сам је јер смо Центар за евроатлантске студије, организација на чијем сам челу била, и ја имали довољно информација да су претње реалне. Наши ресурси да их све сами пријављујемо надлежним органима били су вишеструко мањи од ресурса оних који су јавни простор бомбардовали дефамацијама и претњама. Заштиту сам вратила сутрадан по илегалном рушењу у Савамали, јер нисам хтела да будем привилеговани грађанин и добијам услуге државе које су ускраћене другима. Та вест у наводно професионалним медијима, начелно наклоњеним НВО сектору, скоро нигде није објављена, што ме није изненадило. Ниједно удружење истих никад није експлицитно издало саопштење осуде онога кроз шта смо ЦЕАС и ја пролазили годинама. Залагање за чланство Србије у НАТО-у дуго је било „радиоактивно”, подразумевало се да сте у томе сами, без заштите једних и подршке других. Анализирали смо руски утицај у Србији пре него што је то било донаторски тренд; указивали да НАТО није могао на Србију да баци еквивалент од „десетине Хирошима” много пре него што су се профилисали „експерти” за дезинформације.

Кад смо објавили извештај у којем смо сугерисали корекцију административне линије Косова и Метохије, од организација цивилног друштва, а пре свих бранитеља људских права блиских Грухоњићу, који су гласно ћутали док сам трпела медијски линч, оптужена сам да стварам моноетничку Србију и Косово! Постала сам издајник. Висока функционерка великог америчког финансијера ЦЕАС и Грухоњића обавестила нас је тада да су нам сви извештаји и нови пројекти усвојени. Истовремено, сугерисала нам је да се ја у ТВ наступима не представљам као директор ЦЕАС, наравно због заступања корекције. Одбили смо и прекинули сарадњу, што није било лако.

Добила сам још једну потврду колико се отворено друштво на Балкану злоупотребљава за остваривање скривених циљева донатора. Притисак да Србија и Срби признају све злочине које су починили, по природи и размерама онаквим какви су кадије-судије већ одлучиле с једне, те да се српске жртве у два светска рата и ратовима деведесетих адекватно не спомињу, као ни починиоци и природа злочина у којима су страдали с друге, постајао је све очитији. Ројили су се пројекти који су у први план стављали „интерес” локалних заједница Срба на КиМ и у земљама региона, у односу на легитимне националне интересе свих Срба и државе Србије. Интересе других земаља региона НВО сцена никад није подривала. Двоструким аршинима у односу на друге верске заједнице, оцењивала се СПЦ. Однос према злочину у Сребреници, како је Хашки трибунал одлучио, постао је, и остао и кад је већ било очито да је исти дубоко компромитован, једино мерило њихове арбитрарне уподеле на легитимне и нелегитимне.

Годинама сам указивала на неприхватљивост тезе Данијела Голдхагена изнете у књизи „Хитлерови вољни извршитељи” да су сви Немци били инхерентно антисемити и да су зато многи добровољно учествовали у злочинима. Такву тезу, мање или више скривено, о Србима, на основу наводног инхерентног органског национализма, покушавале су уз финансијску подршку да продају организације блиске Грухоњићу и „активисти” попут њега. Уз опаску да су злочини индивидуални, наставили би с колективном демонизацијом Срба, потребном зарад остваривања туђих интереса, поставши тако њени вољни извршитељи. Недавно се тргнула либерална Америка, па је кренула демонтажа воука и дела УСАИД-а који је злоупотребљавао хуманитарни рад и демократизацију. Голхагенизаторима Србије понестаје финансијера. Отуд све јаче окретање преосталим зелено-аутократским структурама у ЕУ и земљама чланицама, те њиховим експозитурама у региону.

Инструментализација трагедије у Новом Саду оголила је њихову хоризонталну прекограничну увезаност, најјачу с одређеним хрватским структурама. Слике насилних антифа акција у САД, пропалестинских група на америчким кампусима сувише су сличне ономе што већ годину и по гледамо у Србији да би то била случајност.

Легитимисање насилних метода довољно је да се делегитимишу они који их заговарају. Доказ да су антисрпске структуре увезане прекогранично видела сам непосредно пре и после пада надстрешнице. У свој рат против Србије Грухоњић је, због мог споменутог наводног угрожавања живота његовог сина, увукао и Хрвоја Зовка, председника Хрватског новинарског друштва. Обратили су се и председнику и премијеру Хрватске, који су поменуто писмо наравно игнорисали. Извињење Зовка и Грухоњића и њихових асоцијација „професионалних” новинара нисам добила. Пар дана касније видела сам колико се и Српско национално веће уплело у ту структуру. „Слободни, независни и професионални медији” у Србији одмах су амплификовали манипулације лидера СНВ-а, око „скандала”, како је то СНВ пресудио, који сам наводно направила напуштајући њихов Божићни пријем. Чињеницу да сам то урадила из протеста саопштила сам хрватским медијима тек увече. До тада, иако све активности СНВ-а, а Божићни пријем поготову, прати пуно камера, нико није видео нити поменуо „скандал”. Не знам коме је могло да падне на памет да ћу као амбасадор своје земље мирно да стојим и слушам аплауз онима који државном врху Србије поручују да су му руке крваве.

Недопустиво је застрашивати Грухоњићеву породицу и њега, као што се увек морају осудити графити мржње против Милорада Пуповца, који су опет недавно осванули. Он и структуре које контролише Грухоњићу и његовима дају подршку. Деловање у складу с тим да српске дипломате нису ничије марионете у земљи пријема, корисне да сређују визе и другу логистику, али којима би да се ограничи аутономно деловање, с друге стране, не би смело бити узрок дефамација.

Арбитрарна застрашивања морају се осудити, али су разматрања одговорности за евентуално подривање државних и националних легитимна. Вандализам и насиље на Западу се правдају „социјалним неправдама”, а овде „Вучићевом диктатуром”. Наравно да побуњени студенти нису усташе, али је релевантно да СНВ, новине и портал „Новости” који издају, студенте подржавају, а финансирају се средствима Републике Хрватске. „Новости”, у којима је Грухоњић великомученик, одавно се оптужују да због левих идеја не представљају већину српске заједнице у Хрватској, те да испољавају антагонизам према СПЦ. Све огољенији антисемитизам и подршка насилним пропалестинским структурама у „Новостима” у супротности су с добрим српско-јеврејским односима. Њихов отворени антагонизам према српским властима у нескладу је са већинском подршком српског народа у Хрватској коју имају. Хрватске власти их и даље интензивно финансирају. Па ако кваче као патка и хода као патка (и одведе децу да упознају усташофила Томпсона), можда и јесте патка, а не Вучићева „антихрватска хистерија”.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа